U prvoj epizodi podcasta o bezbednosti novinara u produkciji OEBS-a, portala Bezbedni novinari i Stalne radne grupe za bezbednost novinara, novinarka RTV-a i članica grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama Ljubica Gojgić razgovarala je sa Natašom Jovanović, pravnicom angažovanom u Fondaciji Slavko Ćuruvija, i Brankom Stamenkovićem, zamenikom republičkog javnog tužioca, o nasilju prema novinarkama.
U uvodnim napomenama možete čuti da je u svetu za poslednjih 10 godina ubijeno 70 novinarki zbog posla kojim su se bavile, dok u Srbiji vlada uverenje da su novinarke često hrabrije od svojih kolega, ali i da su lak(š)a meta za, pre svega, online napade.
Nataša Jovanović potvrdila je da su, prema uvidu Fondacije Slavko Ćuruvija, novinarke napadane i zato što su žene i zato što se bave svojim poslom profesionalno. Naglasila je da žene koje rade u medijskoj sferi mnogo više i češće trpe prozivke, komentare pa čak i pretnje na osnovu svog izgleda, ponašanja, bračnog i roditeljskog statusa, bez argumenata na račun samog izveštavanja. Najnovije globalno UNESCOvo istraživanje o online nasilju prema novinarkama pokazuje da se čak 73% novinarki suočilo sa nekom vrstom online nasilja zbog posla kojim se bave, a da se od ovog procenta u čak 20% slučajeva nasilje iz virtuelne prelilo i u realnu sferu. Ove svetske “trendove” u korak prati i naša zemlja, a, prema rečima Jovanović, novinarke koje rade u lokalnim medijima su u posebno teškom položaju jer „rade u malim sredinama u kojima se svi poznaju“, te nasilnici ne prezaju da im se i na ulici obrate neprimerenim rečima. Ona je naglasila da dugotrajno izlaganje nasilju utiče i narušava psihički i fizički integritet novinarki koje su mu izložene. Dodala je da se mnogo ovakvih slučajeva ne prijavljuje jer ne postoji dovoljno poverenja u institucije, iznevši podatak da od 200 i nešto krivičnih prijava protiv nasilnika prema novinarima i novinarkama u poslednjih nekoliko godina, sudski epilog, tj. presudu imalo je samo 20ak slučajeva.
Branko Stamenković kaže da podaci RJT-a ne pokazuju da su novinarke posebno ili više napadane zbog svog pola, već zbog objektivnog izveštavanja, što njemu govori da „žene mnogo profesionalnije rade svoj posao”. Naglasio je i da je RJT tehnički ide u korak sa svetom, da prepoznaju nove probleme i oblike online nasilja, ali da ih ograničava krivični zakonik. Dodao je da u javnosti vlada nerazumevanje šta se može zakonski okarakterisati kao pretnja te da same žrtve treba da razumeju da imaju mogućnost šireg pristupa krivično-pravnoj zaštiti jer za određeni broj krivičnih dela zakonik ovlašćuje građane da postupaju kao tužilac i sami podnesu sudu privatnu krivičnu tužbu. Stamenkovićevo mišljenje je da naše društvo ne zna šta sve od zakonskih rešenja ima na raspolaganju i koliko neke institucije rade u ovoj oblasti, što je možda delimično i krivica samih institucija, dodavši da je za reakciju tužilaštva neophodna saradnja oštećene, tj. napadnute osobe.
Sagovornici Ljubice Gojgić složili su se da zaštita novinarki mora da polazi od informisanja, prepoznavanja i suprotstavljanja svim oblicima nasilja, te da je edukacija osnov prevencije, kako za novinarke i medijska udruženja, tako i za institucije koje se bave borbom protiv nasilja.