Pozivom na ovaj broj dobijaju se jasnija objašnjenja o zakonskom tretmanu dela, i o postupcima koji treba da se pokrenu kako bi se nadležnim institucijama, policiji i tužilaštvu prijavilo ugrožavanje bezbednosti, ako je reč o slučajevima koji se gone po službenoj dužnosti. Takođe se dobijaju i informacije o kontakt tačkama policije i tužilaštva koje su nadležne za region u kojem ugroženi novinar/novinarka rade ili u kojem je počinjeno delo.
O tome kako funkcionišu Sigurna linija za novinare i portal Bezbedninovinari.rs razgovarali smo sa Veranom Matićem, inicijatorom ovog projekta.
– Kada je pokrenuta Sigurna linija za novinare i ko je bio inicijator ovog projekta?
SOS linija za prijavljivanje pretenji i nasilja prema novinarima počela je sa radom 1. marta 2021. godine. Projekat je inicirala Asocijacija nezavisnih elektronskih medija godinu dana ranije, ali nije bilo razumevanja za podršku projektu od strane donatora. Kada je počela sa radom Radna grupa za zaštitu i bezbednost novinara, ovo telo dalo je podršku projektu i vrlo brzo je došlo do realizacije uz podršku OEBSa, Ambasade Kraljevine Norveške, Vlade Republike Srbije. MTS je donirao besplatno opremu, mobilne telefone i besplatnu komunikaciju. Projektom autonomno upravlja Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM).
– Na koji način je organizovan rad Sigurne linije za novinare?
Osnovna ideja je da 24 sata sedam dana u nedelji, novinarima i medijskim radnicima bude dostupan broj na koji mogu prijaviti pretnje ili nasilje, ili dobiti savet o postupku. Zbog toga smo iskoristili 24-časovna dežurstva pravnih i medijskih eksperata koji primaju pozive na mobilne telefone. Time smo stvoroli mogućnost koja ranije nije postojala – jedinstven besplatni broj na koji će vam se uvek neko kredibilan javiti bez obzira na doba dana ili na praznike.
– Koju vrstu pomoći novinari mogu dobiti kada se java?
Paralelno sa SOS linijom, postavljen je i sajt bezbedninovinari.rs na kojem se nalaze sva relevantna dokumenta vezana za tematiku ugrožavanja bezbednosti novinara.
Na sajtu se nalaze i modeli prijava policiji i tužilaštvu, ili prijave u slučajevima kada je reč o klevetama i uvredama koje se lično podnose.
Na SOS telefon javljaju se pravnici i medijski stručnjaci, poznavaoci ove tematike. Istakao bih samo Veljka Milića iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine i Krunu Savović iz advokatske kancelarije Živković-Samardžić koji imaju veliko iskustvo kroz rad u NDNV i sa NUNS-om kada je reč o pravnoj podršci novinarima. Njihov zadatak je da prime prijavu i da odmah vrše grubu klasifikaciju, da li je slučaj za MUP, Tužilaštvo, ili je reč o kleveti, uvredi itd…
Na sajtu Bezbedninovinari nalaze se kontakt tačke u svim tužilaštvima i policijskim upravama u Srbijii prema mestu odakle novinar zove daju se uputstva kome se treba javiti i na koji način prijaviti slučaj, daju se podaci o besplatnoj Pravnoj pomoći…
U drastičnijim slučajevima, koji zahtevaju urgentno reagovanje, prijave dolaze do mene koji kooridiniram projekat a ja direktno obaveštavam zamenika RJ Tužilaštva i zamenika direktora policije sa predlogom za hitno reagovanje, kako bi se obezbedili dokazi, ili kako ne bi bio uništen dokaz sa interneta, ili ako je potrebno samom novinaru organizovati obezbeđenje.
Ima i slučajeva koji nisu pretnja u obliku koji je moguće istražiti i procesuirati na uobičajen način, na koje se može uticati informisanjem nadležnih u institucijama, političara od kojih se traži preventivna akcija.
– Koliko često se novinari javljaju na Sigurnu liniju i koji su najčešći razlozi za njihove pozive?
Po pravilu najviše poziva ima u danima u kojima se odvijaju protesti. Nekoliko slučajeva nasilja nad novinarima iz demonstracija iz 2020. godine još uvek nije razrešeno. Ti primeri predstavljaju veliko upozorenje za sistem, koliko je važno da se zaštite novinari koji izveštavaju sa ovakvih skupova, ali i da je neophodna dodatna obuka za sve koji izveštavaju sa događaja kojiimaju elemente nasilja….
Zbog toga smo objavili na Bezbedni novinari tekst Branka Čečena kao važno uputstvo veoma iskusnog reportera za ponašanje u opasnim situacijama. Dakle, najviše i najozbiljnijih poziva je bilo kad se u gradu događaju neke demonstracije. Pratimo i šta se dogodi kasnije u samom procesu.
Kada god je to moguće, nadležnima pojašnjavamo slučajeve iz pozicije novinara ili iz iskustva, iz prethodnih slučajeva. Vrlo često ima neobjašnjivih situacija – tamo gde je relativno lako utvrditi ko je počinilac ili nema aktivnosti ili je reč o neočekivanom odugovlačenju u radu institucija. Na kraju vrlo često imamo i nezadovoljavajuće presude.
Na drugom mestu po broju poziva nalaze se slučajevi koje novinari osećaju kao ugrožavanje bezbednosti, a reč je o uvredama ili klevetama koje se gone po privatnoj tužbi.
Na SOS liniji novinari dobijaju neophodne informacije i uputstva kako da podignu privatnu tužbu. Najveći broj onih koji se javljaju ne poznaje dovoljno zakonsku regulativu, a na sajtu Bezbedninovinari mogu pronaći popis svih članova Krivičnog zakonika po kojima je moguće prijaviti ugrožavanje bezbednosti kao i studije karakterističnih slučajeva.
Iz ovih poziva ustanovili smo da su najmasovnije poruke koje se mogu protumačiti kao pretnje koje stižu putem interneta, na sajtove ili profile medijskih kuća u kojima novinari rade, na lične profile na društvenim mrežama ili putem ličnih poruka na e-mail adrese, ili putem Mesindžera. Ove prijave zahtevaju brzo reagovanje ka odeljenjima za visokotehnološki krimiinal tužilaštva i policije kako bi se dokazi što pre fiksirali. I kako bi krenula potraga.
Ipak, najvažniji su slučajevi direktnog nasilja nad novinarima i tada se urgentno reaguje kako bi se što pre zavšile birokratske procedure i krenula istraga.
– Iz kojih delova Srbije se najčešće javljaju novinari?
Najviše je poziva iz Beograda, Novog Sada, većih gradova u kojima je veća koncentracija medija i novinara, ali javljaju se novinari iz svih krajeva zemlje. Veći broj pretnji i drugih incidenata više je vezan za određene mediji i novinare: u fokusu nasilnika su KRIK, CINS, BIRN,Danas, Nova.rs, N1, Južne vesti, Žig info, Insajder … I individualno Dinko Gruhonjić, Nedim Sejdinović, Marko Vidojković, Nenad Kulačin, Snežana Čongradin, Verica Marinčić iz Inđije… Česta meta napada su i pojedini frilenseri koji rade za brojne medije u regionu, kao što su Dejan Kožul i Dragan Bursać.
– Da li neki deo Srbije možemo okarakterisati kao posebno nebezbedan za rad novinara ili je ugrožavanje bezbednosti karakteristično za sve krajeve?
Teško je na taj način kvalifikovati po teritorijama. Iz nekih krajeva ima više javljanja i zbog višeg stepena osvešćenosti da treba prijavljivati svaki slučaj. Jer imamo sigurno više pretnji od onih koji se registriju kroz baze podataka udruženja ili preko SOS telefona. Imali smo i pozive najjčešće iz centralne Srbije iz malih medija, u kojima nam je opisana pretnja, pritisak ali samo da imamo saznanje o tome, a da ne prijavljujemo dalje ili ne evidentiramo javno. Da postoji saznanje o problemu, ili da se samo prijavljivanje SOS liniji moze upotrebiti kao upozorenje nasilniku. Imali smo više prijava sa juga, iz Vranja, Novog Pazara, Zaječara…
– Šta bi trebalo učiniti na povećanju bezbednosti novinara, posebno u manjim sredinama?
Kada je reč o postojećem stanju, neophodno je da se pojednostave procedure prijavljivanja, učine efikasnijimi da se lanac reagovanja tužilaštvo i MUP još više ubrza, da sama istraga kraće traje kako bi slučaj što pre stigao na sud, ili kako bi bila odbačena prijava.
Potom sam sud i efikasnost suđenja. Najbolji dokaz o neefikasnosti su suđenja za slučaj ubistva Slavka Ćuruvije i za paljenje kuće Milana Jovanovića. Potrebno je da se uloži jako puno u informisanje, edukaciju sudija o praksi Evropskog suda, o specifičnosti slučajeva pretnji i nasilja prema novinarima, da odgovorni u pravosuđu pronađu načine za efikasnije sudske postupke. Prošle godine smo pokrenuli inicijativu za promene u Krivičnom zakoniku kako bi se obuhvatio veći broj slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara. Naime, uz pomoć OEBS-a a na osnovu iskustva iz rada Stalne radne grupe za bezbednost novinara, došli smo do teksta izmena KZ i Vlada je prihvatila da bez ikakvih izmena stavi u vanrednu proceduru ove izmene. Iako su u procesu učestvovala sva udruženja, posle primedbi dve organizacije i jednog nedovoljno informisanog advokata, neka udruženja su tražila da se stopira procedura usvajanja ovih izmena. I imamo sada status quo: imamo većinu slučajeva koje ne obuhvataju postojeći članovi KZ zbog čega ne mogu da budu procesuirani, samim tim imamo i nekažnijivost proporcionalnu tom broju… Nekažnjivost je sama po sebi poruka ohrabrenja nasilnicima.
Tako da smo za sada ostali bez važnog oruđa za borbu protiv nasilnika i nekažnjivosti. Međutim, neophodno je šire suzbijati govor mržnje i pretnje koje dominiraju i političkim i kulturnim životom, ne samo novinarstvom. Postoji niz pozitivnih primera, kao što je u Švedskoj napravljena studija o tim pojavama, pa onda naš sopstveni Akcioni plan koji je obuhvatio široke aktivnosti, promene…
Najvažnije je da dođemo do efikasne preventive, do mera koje će odbijati nasilnike da počine delo, da li pretnju ili direktni atak. I to je moguće iz različitih iskustva. U Norveškoj je osnovano eksperimentalno Odeljenje za prevenciju koje ima ovlašćenja da kada primeti da se neko ponaša na način koji može drugoga ugroziti, da ga posećuju i upozoravaju na konsekvence ako ponovi te radnje. I sam sam u nekoliko slučajeva učestvovovao u neformalnom upozoravanju ovog tipa i imalo je efekta. Jer imamo prepoznatljive obrasce, prepoznatljive počinioce, pojedince i grupacije, ali postoje i oni koji to čine impulsivno, bez svesti o tome šta proizvode takve akcije i da time krše zakon.Važno ih je što brže registrovati i pokušati sa preventivnim aktivnostima kako se prekršaji ne bi ponavljali.
Pošto imam veliko iskustvo u angažmanu sa institucijama kroz Komisiju za istraživanje ubistava novinara, uvek sam za što intenzivniju saradnju sa nadležmim organima, kako bi stvorili efikasne mehanizme prevencije i brzih reakcija, kao i kako bi smanjili nekažnjivost. Jer koliko god da je to obaveza institucija, proći će puno vremena da se postignu npr. skandinavski standardi reagovanja, a nasilnici ne čekaju. Mi svi zajedno moramo reagovati što intenzivnije i urgenije. Zbog toga je i osnovana ova linija.
Uskroo ćemo ponuditi i mobilnu aplikaciju, modifkovati sajt Bezbedni novinari prema iskustvu koje smo stekli, posetićemo kolege u Holandiji koji takođe grade efikasniji mehanizam saradnje sa policijom i tužilaštvima.
Bilo bi jako važno da imamo intenzivniju komunikaciju u regionu kada je reč o saradnji policije i tužilaštava zbog toga što često pretnje novinarima u Srbiji dolaze iz BiH, Crne Gore ili sa teritorije Kosova, kao i da se pronađu mehanizmi urgentne saradnje sa drugim državama.
U slučaju pretnji Marku Vidojkoviću iz juna 2021. vrlo brzo identifikovana je lokacija odakle je poslata poruka – Beč. Ali onda ide duga procedura međunarodne pravne pomoći preko Ministarstava pravde. I sam sam nastojao da direktnom komunikacijom sa ambasadorom Austrije i poznanicima u austrijskim institucijama ubrzamo aktivnosti. I slučaj je brzo rešen za tri meseca. A inače se često događa da se i po godinu dana čeka odgovor od Fejsbuka, Gugla i slično.
Moram da istaknem veoma važnu ulogu zamenika RJT Branka Stamenkovića,koji je i posebni tužilac za visoko tehnološki kriminal. Od 2016. godine bavi se tematikom bezbednosti novinara kroz Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, čime je stekao zavidno iskustvo i verujem da uspostavljanjem snažnije povezanosti i jačanjem poverenja možemo zajedno da doprinesemo unapređenju efikasnosti pravne zaštite novinara i medijskih radnika.