Piše: Veran Matić
Niški Smart City radio jedan je od najstarijih članova ANEM-a i tim pre mi je draže da je Ivana smogla snage da napiše jedan ovakav feljton koji najbolje dokumentuje sunovrat inicijalno odlično zamišljenog instituta. Višegodišnja niška izvitoperenost modela projektnog sufinansiranja najbolji je dokaz da nešto mora da se menja. Ili politička volja koja nakaradno tumači medijske zakone, ili medijski pravni okvir koji mora da predupredi ovakve zloupotrebe uz ćutanje aktera koji bi mogli a neće da se oglase povodom onoga što se godinama unazad dešava u Nišu.
Ti događaji dobijaju na značaju zbog činjenice da su tamošnji budžeti jedni od najviših i da se, srazmerno veličini grada, porede sa državnom pomoći koja se za projektno sufinansiranje izdvaja u Beogradu ili Novom Sadu. Svojevrsna hronika zloupotreba sakriva se navodno savršenim projektima koje su izabrali članovi komisija koji su povezani poput neke hobotnice. Zloupotrebe u Vojvodini na koje u poslednje vreme dosledno ukazuje Branko M. Žujović imaju svoj odraz u niškom primeru, koji svojom sistematičnošću bolno razotkriva Ivana Petrović. Kada pročitate njen feljton, ostajete bez reči jer se gradonačelnici menjaju a sistem zloupotebe projektnog sufinansiranja postaje sve gori, doživljavajući svojevrsnu metastazu u mandatu gradonačelnice, nekadašnje nagrađivane dopisnica RTS-a iz Niša.
Na širem planu, izveštaj BIRN-a „Javno o javnim konkursima od 2019. do 2021.“ pokazuje da su „najveći dobitnici na javnim konkursima mediji koji su po uređivačkim politikama ili vlasničkim strukturama vrlo bliski vladajućoj partiji“. To nije ništa novo, ali je problem što više ne postoji nijedan relevantan izveštaj koji o raspodeli državne pomoći govori u iole pozitivnom svetlu. Mnogo toga je potrebno promeniti, a čini mi se najpre stav vlasti koja umesto da štiti javni interes, novcem svih nas masovno nagrađuje one koji o njima pozitivno izveštavaju, što nije svrha projektnog sufinansiranja.
Ovakav pristup na duže staze već pokazuje svoje negativne rezultate na lokalnom nivou. Koleginica Marija Vučić upozorava da se nedovoljno priča o tome da se „gase perspektive jer je situacija sve teža, budući da postoji nevidljivi tumor ekonomske propasti lokalnih medija koji demotiviše novinare“.
U takvim okolnostima lokalni mediji i njihovi novinari koji nisu bliski vlastima, postaju omraženi kod političara, ne pozivaju ih na sednice skupština, vređaju ih, etiketiraju i diskriminišu. Uz izostanak finansijske podrške putem projektnog sufiiansiranja, jasno je gde sve to vodi.
Odličan pravni okvir koji hvale Reporteri bez granica tu ne može mnogo da pomogne jer ga treba praktično primeniti. A to vlast neće i ne želi kada je u pitanju projektno sufinansiranje. Niški primer je do te mere eklatantan jer pokazuje da na vidiku nema nade da će stvari uskoro biti bolje. Iako su crvene linije odavno pređene, deluje kao da nema apsolutno nikavih granica. Ni zakonskih ni etičkih ni moralnih. Rezultati ovogodišnjeg niškog konkursa to samo potvrđuju.