“U svakom slučaju, ima jako puno dobrih i korisnih stvari koje je Stalna radna grupa za ovih šest godina iznedrila”, smatra Đurić.
Precizira da su to “prijava eventualnih pretnji i napada na novinare, procesuiranje od strane policije i tužilaštva, koje treba zapravo da da neku vrstu sigurnosti, i pokazatelj samim novinarima da je slučajeve moguće prijaviti i procesuirati”.
Kaže i da je to “sam odnos sa tužiocem i policajcem gde novinar može da postavi određeno pitanje i dobije određenu vrstu zaštite, zapravo sve ono što je nedostajalo sve te godine a što je činilo novinare nesigurnim”.
“Sa druge strane”, dodaje Đurić, “možda smo malo više očekivali”.
”Mi zaista imamo dobar prijem i početnu obradu podataka, dok se sa druge strane usložnjava sam proces i postupak, a problem su sami podaci koje prikupljaju, sve ono što, množda, običan novinar ne razume kada je u pitanju rad tužilaštva”.
SLUČAJEVI
“Naravno, slučajevi nisu rešeni, nama je potpuno jasno i mi smo sami nezadovljni tokom određenih slučajeva. Od samog odnosa, recimo, zamenika tužioca ili policajaca, dok sa druge strane načina na koji se oni ponašaju, možda tih problema sekundarne viktimizacije gde tužioci, možda, ne shvataju koje su to potrebe novinara, jer veoma često novinari žele jednostavno da saznaju informaciju o nekom slučaju, da vide da se neko brine o njima, a zapravo ne dobijaju odgovore, pa se dobija pogrešna slika i zaključak koji vodi ka tome da tužilaštvo to ne rešava”, objasnio je Đurić.
Konstatuje da “ima napretka, ali ima i stvari koje su prepreke”.
“Na pola smo puta, može da bude bolje, posebno u delu koji se odnosi na tumačenje bića određenog krivičnog dela, posebno ugrožavanje sigurnosti”, poručuje Đurić.
PRAKSA
Smatra da “kao grupa treba više da radimo na samoj praksi, a kasnije na izmeni određenog dela, da bi zaista novinari stekli to poverenje koje se očekuje da imaju”.
“Novinari koji su češće ugroženi već poznaju proces i sistem i bolje poznaju način rada policije i tužilaštva, sa jedne strane, a sa druge novinari koji se ne susreću sa tim i dalje imaju određen stepen nepoverenja. I čini nam se da i dalje veliki broj dela, za koji se sumnja da su učinjena, ostaju van domašaja zato što novinari i dalje to ne prijavljuju”, rekao je Đurić.
Na pitanje koliko novinari imaju informacije o proceduri prijavljivanja, posebno novinari u lokalu, Đurić kaže da je to “nedovoljno”.
“I to nije, naravno, samo teret tužilaštva i policije, to je i teret novinarskih udruženja i u onoj meri u kojoj je to moguće. Resursa, naravno, nikad nije dovoljno, posebno kada su u pitanju lokalne sredine i čini nam se da puno ne znaju. Ali, sa druge strane mi treba da razumemo kontekst same lokalne sredine. Novinarima na lokalu nije ni tako lako da prijave slučaj u odnosu na, recimo, novinare nekih velikih medija u Beogradu koji su, praksa to pokazuje, više zaštićeni nego što su to novinari na lokalu. Jako je važno da kolege prenose, da ih mi kao udruženje informišemo i da to čine i predstavnici policije i tužilaštva, posebno ljudi koji su kontakt tačke, ali i novinari kao i građani treba da prihvate činjenicu da je policija ta koja ih štiti, a ne neko od koga treba da se sklanjate i u koga nemate poverenje”, smatra Đurić.
”Zato je veliki zadatak na pripadnicima policije. Na lokalu posebno policija i novinari imaju veliku saradnju, da im se prenosi da treba prijavljuju slučajeve, da je to jednostavno učiniti, naročito kada su u pitanju onlajn pretnje, gde to jednostavno možete da imejlom dostavite nadležnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal ili policiji koja je u obavezi da to hitno prenese u odnosu na njihovu nadležnost. Svaki slučaj je, bez obzira na ishod, važno prijaviti da bi se potencijalni osumnjičeni počinioci našli u određenoj bazi i da se vidi da je makar postojala sumnja da oni to čine. Na dalje je zadatak i na nama iz udruženja, koji smo deo Stalne radne grupe i same kontakt tačke, tu informaciju o načinu na koji se prijavljuje i kako se procesuira što više širimo među novinarima kako bi i oni sami znali kako to funkcioniše”.
PRIJAVE NOVINARA IZ LOKALA
Na pitanje koliko ima prijava novinara iz lokala, kakvo je iskustvo NUNS-a, rekao je da je “znatno manje prijava zbog specifičnog okruženja u lokalu, gde se ljudi mnogo više znaju, gde je pritisak i uticaj lokalnih moćnika i vlasti mnogo veći i negativniji nego u velikim sredinama”.
”Mnogo češće imamo situacije gde se novinari iz lokalnih sredina prvo informišu o samom kontekstu prijave, gde razmatramo potencijalnu negativnu posledicu ne samo u odnosu na primarnu, nego i na sekundarnu viktimizaciju, i šta sve to i koliko zapravo može da ugrozi novinara i u odnosu na to im pomažemo da donesu odluku da li prijaviti ili ne”, objašnjava Đurić.
“Naravno, iz određenih sredina u kojima je već bilo određenih napada, gde su novinari i novinarke dosta kuražniji i gde osećaju da treba da to prijavljuju, to se mnogo više čini. Međutim, i dalje imamo te zatvorene sredine gde nemamo ni jednu jedinu prijavu, gde nam novinari iznose podatak da to zabeležeimo, ali nema krivične prijave”, upozorava Đurić.
BITNO JE PRIJAVITI
“Naš zadatak, ali i kolega novinara, jeste da ukažemo da je bitno prijaviti, a sa druge strane svi mi iz udruženja preuzmemo neki stepen odgovornosti kako bismo preneli neki dozu tereta i na nas, da novinarima jasno pokažemo da smo tu”, rekao je Đurić i dodao da “treba više da posećujemo, dolazimo, da ih povežemo sa policijom i tužilaštvom kako bi shvatili kako mogu da prijave i shvate da u tužilaštvu i policiji imaju zaštitu”, poručio je.
Tekst preuzet sa portala JugPress.