Nemoj ubiti glasnika!

Objavljeno: 06.11.2022.

Ne nuntium necare!... Kill the Messenger! Ubijte glasnika…

Piše: Veran Matić

Verujem da postoji neka priča ili drama ili nešto slično iz Starog Rima, o tome kako je nastao krik „Nemoj ubiti glasnika!”. Možemo pretpostaviti da je to bilo vezano za loše vesti koje je glasnik donosio, prenosio… Jer tada je glasnik bio neka vrsta medija, koji bi često stradao upravo zbog onoga što je kao vest preneo, a što se nije svidelo onome kome je ta vest preneta. Onda je broj ubistava glasnika porastao, pa je tako neko kriknuo da se sa tim prestane, jer, ne samo što čovek-medij nije kriv za lošu i nepovoljnu vest, kojom niko iskreno nije hteo da se bavi, već i zato što su se pojavili oni koji su namerno ulepšavali realnost, saopštavajući lažne vesti koje su im (sa)čuvale glavu.

Američki film Kill the Messenger (Ubijte glasnika), snimljen po istinitoj priči, daje savremeno objašnjenje te rimske sentence: novinar Gari Veb otkriva da je CIA upletena u preprodaju kokaina u SAD, kako bi prikupili prljavi novac za nikaragvanske pobunjenike.

Milan Pantić i Slavko Ćuruvija, ubijeni su kao glasnici vesti koje su moćnici smatrali lošim po njih. Slično je i sa smrću Dade Vujasinović, pokušajem atentata na Dejana Anastasijevića, paljenjem kuće i pokušajem ubistva Milana Jovanovića, prebijanjem Željka Matorčevića, osamnaestogodišnjim životom Vladimira Mitrića u društvu policije…

Od 2006. do 2021. godine, širom sveta ubijeno je više od 1.200 glasnika, novinara, a odgovorni su ostali nekažnjeni u 9 od 10 takvih slučajeva.

***

Ovo su mi prve asocijacije na vest da je prvostepenom presudom osuđen KRIK, u slučaju koji mi je odranije poznat, zbog izveštavanja sa suđenja „Jotkinoj grupi” zbog ubistva. Ta vest me zatiče na konferenciji koju organizuju UN, UNESCO, u partnerstvu sa Austrijskim ministarstvom spoljnih poslova, OEBS om,  brojnim međunarodnim novinarskim udruženjima… Ne osećam se prijatno zbog neuspeha na globalnom nivou u suočavanju sa ugrožavanjem bezbednosti novinara i medija, što je ujedno i tema skupa „Desetogodišnjica Plana akcije UN o bezbednosti novinara i pitanja nekažnjivosti”. U tom raspoloženju sam primio i ovu vest u vezi sa presudom protiv KRIK-a.

Tužba Bratislava Gašića u medijskoj zajednici ne samo naše zemlje, tretira se kao presedan po više osnova – kao test ovdašnjeg stanja slobode medija, odnosa vlasti prema medijima, kao i pravosudnog tretmana novinara i medija.

A moglo je drugačije – u duhu sa pozitivnom praksom, sa novinarskim i pravnim standardima.  Nažalost, ništa od toga se nije desilo.

Uzmimo da je, na primer, tadašnji direktor BIA, Bratislav Gašić, odgovorio na poziv novinarke KRIK-a i prokomentarisao jedan od dokaza sa suđenja u kojem se pominje njegovo ime u prisluškivanom razgovoru između kriminalaca. Mogao je da kaže da su tvrdnje koje o njemu izgovaraju kriminalci apsolutno netačne i da pritom pruži neko svoje tumačenje o tome kako nastaju ovakvi dijalozi. Pogotovo što je u tom trenutku rukovodio službom koja se bavi prikupljanjem dokaza koja, između ostalog, uključuje i prisluškivanje kriminalaca. Mogao je i dodatno da kaže da je spreman za davanje zvanične izjave nadležnom tužilaštvu u slučaju u kojem je očigledno zloupotrebljeno njegovo ime…

Njegova izjava bi bila objavljena u okviru izveštaja sa suđenja koji predstavlja bazičnu informaciju o dokazu iz prisluškivanog razgovora. Tako bi u svim kasnijim pretragama o ovom slučaju, na jednom mestu, u okviru iste celine, bili dostupni izveštaj i demanti.

Postoji više razloga zbog kojih političari i javne ličnosti u ovakvim i sličnim situacijama ne žele da daju komentare. Istovremeno sa ignornisanjem zahteva za izjavu, odvija se paralelna radnja u kojoj pokušava sprečiti objavljivanje inkriminišućeg dela novinarskog teksta, čime bi se  zaustavila cela priča. To liči na ono uverenje deteta da je nevidljivo ako zažmuri, uz nameru da se istovremeno dotični medij i novinar optuže za jednostranost i neobjektivnost. To se dešava i usled nesnalaženja, nedostatka profesionalnog aparata za komunikaciju sa medijima, zbog privatnog animoziteta prema tom mediju i/ili novinarki-novinaru, zbog osmišljenog neprijateljskog odnosa prema tom mediju i/ili nekog drugog političkog cilja. Izlaganje medija brojnim tužbama nema za cilj isključivo  kažnjavanje za navodni prekršaj, već proizvodi zagušenje redakcije sudskim procesima, čime se uz postepeno finansijsko slabljenje, onemogućava bavljenje osnovnim poslom.

Izveštaj KRIK-a sa ovog suđenja objavljen je u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima. Zatražen je komentar, čime su ispunjeni svi uslovi da se obavi primarna uloga medija i da se na objektivan i profesionalan način javnost  informiše o važnim pitanjima, uz nabrajanje svih ključnih činjenica.

Ako iz nekog nepredviđenog razloga nije mogao da odgovori tog dana, Gašić je imao na raspolaganju instituciju demantija, tj. naknadnog komentara, koji bi redakcija KRIK-a objavila i povezala sa izveštajem na koji se reaguje.

Umesto toga, odabrana je najgora opcija: tužba za povredu časti i ugleda.

Radnja koja je tako definisana, ako postoji, nije učinjena u redakciji KRIK-a.  Sadržaj presretnutih razgovora, zvanični je dokazni materijal, kojim se uspešno raskrinkava kriminalno delo. Poznate su osobe koje komuniciraju, poznata je osoba koja izgovara ono što „oštećeni“ definiše kao povredu časti i ugleda. Dakle, ako neko treba da bude meta tužbe za to delo, to je upravo ta osoba. Drugi po redu u fokusiranju na povredu časti i ugleda je tužilac, koji je ovaj razgovor uvrstio u dokazni materijal koji će biti javno prezentovan na suđenju kriminalnoj grupi za teško krivično delo (ubistvo). Onog trenutka kada je ovaj deo presretnutog razgovora javno prezentovan, postao je javno dostupna činjenica, koju novinari ne smeju da prećutkuju kada izveštavaju sa suđenja.

Profesionalno prenošenje javno dostupnih događaja, na način koji predviđa ovdašnji zakonski okvir, moralo bi od strane suda biti zaštićeno, bez obzira ko se i zbog čega pojavljuje kao navodna oštećena strana.

Naročito ako je reč o osobi koja je na poziciji koja sa sobom nosi veliku moć, ali i veliku odgovornost da tu moć koristi na strogo propisane načine.

Sudija je u ovom slučaju morala da zaštiti zakon, pravo na slobodu izveštavanja, posebno profesionalnog izveštavanja sa suđenja, jer je tokom dosadašnjeg sopstvenog iskustva mogla da se uveri koliko je važno tačno i nepristrasno izveštavanje sa suđenja.

 ***

U ponedeljak će se održati prvo ročište novinarskoj agenciji JugPress iz Leskovca, i urednici Ljiljani Stojanović, članici Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Milenium tim i njegovi vlasnici tužili su je za profesionalno prenošenje izrečenog na konferenciji za štampu Vuka Jeremića i njegove političke partije. Nisu tužili izvor informacije, govornika na zvaničnoj konferenciji za štampu, već onoga ko je profesionalno preneo informaciju. Klasični pokušaj „ubistva glasnika“ o čemu najbolje govori zahtev za ogromnom finansijskom odštetom, kaznom, koja je posle prvih reakcija zamenjena za nekoliko stotina hiljada dinara za preko dvadeset medija koje su tužili.

Ovo je klasična SLAPP tužba koja ima za cilj da finansijski iscrpi medij i odgovorne za nešto za šta nisu krivi, za činjenice koje je saopštio političar koji sada ima i poslanike u parlamentu, koji čak nije ni tužen. Napadnuta je institucija, koja je neuporedivo slabija od jedne od najmoćnijih kompanija u zemlji. Napadnuta je novinarka koja profesionalno radi svoj posao decenijama, napadnuta je novinarska agencija koja profesionalno pokriva jug Srbije vestima koje prenose i druge agencije i mediji.

Zašto mislim da je ovo pokušaj ubistva sa predumišljajem ovog medija?

Reč je redakciji posvećenika profesionalnog izveštavanja, iz unutrašnjosti, gde je zaštita novinara daleko manje efikasna. Gde su nezavisni mediji, koji su inače osiromašeni, bez mogućnosti da ostvare prihode sa kojima bi mogli da normalno rade svoj posao i unapređuju svoj medij. Samo sudski troškovi, putovanja, odsustvovanja sa posla, nanose štetu koja ugrožava egzistenciju medija. Zastrašivanje dodatno demotiviše zaposlene… Redakcija nema šanse da preživi ovaj napad, ako medijska zajednica ne bude solidarna i rešena da po svaku cenu sačuva ove redakcije, sa organizovanim, pametnim pristupom, aktivnom podrškom na svakom nivou. Ne samo u finansijskom smislu, već i kada je reč o bezbednosti novinara.

Ljiljana Stojanović, urednica JugPress-a, je zbog svog izveštavanja sa suđenja Dejanu Nikoliću Kantaru, pod zaštitom policije.  Bez obzira na zaštitu, ona vam u isto vreme donosi i nove brojne probleme, nove nivoe straha za egzistenciju, živote, za porodicu. Ljilja je životno ugrožena profesionalnim izveštavanjem o višestruko osuđivanom lokalnom regionalnom uticajnom biznismenu, vlasniku kockarnica, kojem je suđeno zbog pretnji vlasnici i zaposlenima u OK radiju. Dve žene, Olivera Vladković i Svetlana Ivanov, sedele su preko puta nasilnika Dejana Nikolića Kantara i doživljavale nove nivoe pretnji i stresa. Samo izveštavanje o suđenju kojim je osuđen nasilnik, dovelo je Ljiljanu u opasnost. Kao „šlag na tortu“ ovakvom položaju novinarke i glavne urednice JugPress-a, dolazi tužba najmoćnije kompanije za profesionalno prenošenje izjave jednog drugog političkog moćnika. Moćnici se međusobno štite jer između njih nema sudskih procesa iako generišu teške međusobne optužbe, zbog kojih onda ispaštaju oni koji prenose njihove  navode tokom zvaničnih obraćanja javnosti.

Ako vlasnici Milenium tima ne povuku sve optužbe protiv novinara biće potpuno jasno da im je jedini cilj uništenje medija.

Trebalo bi pronaći adekvatan (pravni) način da ovako neutemeljene tužbe budu odbačene pre nego što se uopšte uđe u (sudsko) raspravljanje jer je očigledno da je interes nespojiv sa zadovoljenjem pravde.

Ovakvi pokušaji ubistava medija, napad su i na državu, i Vlada bi morala da bude svesna te činjenice, jer su mnoge zemlje, uključujući i Evropsku komisiju, postali toga svesni, ubrzano tražeći modele sprečavanja ovakvih tužbi. U fazi izmena i dopuna pravosudnih i medijskih zakona, moramo razmišljati i o anti-SLAPP odredbama, kojim bi se u fazi prethodnog ispitivanja, tužbe odbacivale usled nedostatka pravnog interesa. Nužno je pronaći adekvatan (pravni) način da ovako neutemeljene tužbe budu odbačene pre nego što se uopšte uđe u (sudsko) raspravljanje jer je očigledno da je interes nespojiv sa zadovoljenjem pravde.

Njihov interes je da ubiju glasnika.

Saopštenje ANEMa

KRIK je prvostepeno osuđen da plati naknadu štete Bratislavu Gašiću, doskora direktoru BIA, a od pre par dana ministru unutrašnjih poslova, zato što je verno preneo nešto što se nesporno moglo čuti na suđenju kriminalnoj grupi Zorana Jotića Jotke. A moglo se čuti, na snimku prisluškivanog razgovora članova kriminalne grupe, da je Gašić kod Jotića „na kazanu“.

KRIK u tekstu nije elaborirao da li je sadržaj ove tvrdnje istinit ili ne, nije se sudilo Gašiću, već ljudima koji imaju svoja imena i prezimena. KRIK, sa druge strane, nije lažno prikazao da je ono što članovi grupe pričaju između sebe sudski utvrđena istina, naprotiv. U tekstu je više nego jasno o čemu je bila reč.

Bratislavu Gašiću ne mora nužno biti prijatno da mu se ime pominje u takvom kontekstu. Ali to što Gašiću nešto nije prijatno, ne može biti osnov da mu novinar i redakcija koji su preneli ono što se u sudnici zaista dogodilo, dakle istinu, plaćaju naknadu štete.

I zato ovakva presuda nije više problem samo Gašića i samo KRIK-a, ona je problem srpskog pravosuđa kao grane vlasti i srpskog društva u celini, zato što nameće ozbiljno pitanje: da li je u Srbiji uopšte moguće izveštavanje o sudskim postupcima za organizovani kriminal? Da li novinar koji izveštava iz sudnice mora da prikriva ono što se u sudnici desilo, ako bi to nekome moglo da se ne dopadne. I da li, u krajnjem slučaju, u Srbiji uopšte imamo mehanizme da novinare i redakcije odbranimo od takozvanih SLAPP tužbi, tužbi čiji primarni cilj nije zaštita bilo čijih prava, već gušenje javne debate o pitanjima od javnog interesa, što suđenja za organizovani kriminal svakako jesu.

Gašićeva tužba podneta protiv KRIK-a nije jedina takva tužba. Naprotiv, takvih tužbi ima sve više, podnose se i zbog drugih postupaka koji se vode za organizovani kriminal, i postaju sve ozbiljniji problem, u ovom trenutku i jedan od najvećih, srpske medijske scene.

Primer obrasca

Krivična prijava - obrazac Privatna tužba - obrazac Tužba - obrazac