Unutar nekoliko kategorija, Srbija ima višegodišnji negativan trend u domenu ograničenja vlasti, otvorenosti i transparentnosti i odsustva korupcije koji nas svrstavaju bliže dnu liste. U trendovima stagnacije i nazadovanja, pronalazim sličnosti sa plasmanom naše zemlje na globalnom nivou u oblasti slobode izražavanja.
Ako bi se domen vladavine prava preslikao na medijski sektor, videli bi da nemamo preteranih razloga za optimizam u iščekivanju novog rangiranja i klasifikacije Reportera bez granica i drugih međunarodnih organizacija. Izveštaj Evropske komisije sumira stanje i indikativan je nagoveštaj u kojem će se smeru kretati ocene u medijskoj sferi ako ne bude nekih radikalnih promena nabolje. Par aktuelnih primera iz medijske sfere predstavljaju slikovite primere urušavanja vladavine prava.
Počnimo od Medijske strategije koja je toliko toga obećavala, a zaslugom vlasti, toliko toga malo donela tokom nepune tri godine. Novo ministarstvo za sada je jedino formiralo Radnu grupu za izmene i dopune Nacrta Zakona o javnom informisanju i medijima koja intenzivno radi. Ništa više i ništa manje za 50 dana dosadašnjeg mandata.
Za to vreme, niko od ovlašćenih ne reaguje na eklatantno kršenje odredbi tog istog medijskog zakona koji godinama unazad sprečava finansiranje medija na način kako se to čini u Kragujevcu. Već drugu godinu RTV Kragujevac se protivzakonito subvencioniše sa 60 miliona dinara godišnje. Budžetski novac može isključivo da se troši na unapređenje informisanja a ne na tekuće poslovanje medija, kao što je to slučaj u Kragujevcu gde se šest puta manja suma izdvaja za projektno sufinansiranje.
Vladavinu prava ne predstavlja ni ono što se četiri godine unazad događa Milanu Jovanoviću i njegovoj supruzi Jeli Deljanin. Nebrojena ročišta, još veći broj odlaganja, opstrukcije – sve su to ovdašnji oblici odsustva vladavine prava koji tolerišu princip nekažnjivosti uz ponovno povređivanja žrtve koja nema drugi put za zadovoljenje pravde. O suđenju za ubistvo Ćuruvije koji je ubijen pre skoro četvrt veka da i ne govorim…
Vladavina prava ume da se pretvori u farsu zloupotrebom SLAPP tužbi koje postaju sve veći problem. Trenutno se protiv KRIK-a vodi 11 postupaka, kojima je zajedničko to da su ih podneli moćni ljudi bliski vlastima, biznismeni i političari. Suđenje protiv dve novinarke KRIK-a, koje traje duže od godinu i po dana, vraćeno je na početak zbog promene sudije pri čemu se tužilac nije pojavio na ročištu. Da ne govorimo o prvostepenoj presudi po tužbi Bratislava Gašića. Uz obeshrabrivanje i zastrašivanje, sve je manje vremena za istraživački novinarski rad što je i cilj SLAPP tužbi.
To da imamo problem sa vladavinom prava nije ništa novo. Veći problem je što se to prihvata kao datost, viša sila protiv koje nema leka. Čak i kada se pojavi neki ohrabrujući znak poput odbijanja SLAPP tužbe kompanije Millenium tim protiv Jug pressa i glavne i odgovorne urednice Ljiljane Stojanović, u realnost nas vrate eklatantni primeri odsustva vladavine prava u odlukama Saveta REM-a.
U takvoj atmosferi logično je da se pojavljuju akteri koji misle da je baš sve dozvoljeno, uključujući i pravljenje lista na kojima se prema kriterijumima tvorca tih lista nađu novinari. Targetiranje koleginice Ljiljane Smailović koja je svrstana na „listu agenata Vladimira Putina u Republici Srbiji na osnovu podataka iz bezbednosnih struktura i kriterijuma koje je razvila Grupa “Oktobar“ veoma je zabrinjavajuće, opasno i nedopustivo.
Lična, profesionalna i politička neslaganja ne mogu biti razlog da se Ljilja Smailović nađe na ovakvoj listi. Medijski sektor ima dovoljno rana i nezalečenih trauma tokom poslednje tri decenije da bi nas neko na ovaj način olako vratio u vreme kada je bilo predvidljivo šta je sve moguće kada se novinarsko ime nađe na takvoj listi.
Tekst prenet sa portala Javni servis.
Autor: Veran Matić