Piše: Veran Matić
Sudbina je tako ponovo uvezala dva tragična događaja koji su se poput traume urezali u ovdašnju kolektivnu svest. Đinđićevo ubistvo je dobilo sudski epilog. Ćuruvijino nije ni posle dvadeset četiri godine od ubistva i devet godina od početka suđenja. O tome je govorio nedavno preminuli kolega Dušan Veličković koji je u svom poslednjem intervjuu naglasio da je „užasna činjenica da se suđenje događa tek sada, više od dvadeset godina od groznog, surovog i besmislenog zločina“. Težini Veličkovićevog suda doprinosi činjenica da je on bio jedan od poslednjih ljudi sa kojim se Ćuruvija slučajno sreo na ulici neposredno pred tragičnu egzekuciju. Veličković je tog 11. aprila prišao Ćuruviji kako bi izrazio solidarnost i prijateljsku zabrinutost. Po Veličkovićevim rečima „Slavko je bio opušten, šalio se, ali mislim da je to bila opuštenost na način na koji je čovek opušten kada zna da je suočen sa besmislenim optužbama, ali u osnovi je morao biti zabrinut, jer je stvorena atmosfera poziva na linč, iako u tom momentu niko nije mogao ni pretpostaviti da su odredi smrti u blizini“.
Tokom skoro četvrt veka, koliko je prošlo od Ćuruvijnog ubistva, nestaju protagonisti tog vremena. Nedavno je zauvek otišao i Veličković koji nije dočekao kraj suđenja. Čeka se odluka Apelacionog suda koje finalnu fazu ovog procesa izmešta u zgradu Specijalnog suda. Pretpostavljam da je izmena lokacije usledila radi bezbednosti zbog poziva Apelacionog suda Miloradu Ulemeku Legiji, te Milošu i Aleksandru Simoviću koji su u istrazi govorili o umešanosti pripadnika Službe u ovaj zločin. Njih trojica su se do sada samo jednom pojavili na suđenju u septembru 2016. godine kada su odbili da odgovaraju na pitanja potvrdivši da ostaju pri svojim iskazima datim Tužilaštvu za organizovani kriminal 2014. godine. Ulemek i braća Simović su u svojim svedočenjima pred tužiocem izneli saznanja da je Radomir Marković tražio da se ubije Slavko Ćuruvija i da su neposredni izvršioci ubistva bili Miroslav Kurak i Ratko Romić. Odbrana se neuspešno trudila da pobije njihova svedočenja koja su u značajnoj meri uticala na visinu dve dosadašnje osuđujuće presude od ukupno 100 godina zatvora za četvoricu nekadašnjih, veoma uticajnih pripadnika resora Državne bezbednosti.
Život režira da se preklapaju Slavkova, Zoranova i Dušanova sudbina. Veličković je bio blizak sa Đinđićem i o tome je napisao knjige „Đinđić, lice mladosti“ i „Đinđić – životna priča“. Bio je jedan od poslednjih koji je video Ćuruviju o kojem je pričao u poslednjem intervjuu za „Cenzolovku“. Neke od ključnih dokaza za dosadašnje osuđujuće presude pribavljene su na osnovu svedočenja onih koji su učestovali u ubistvu Zorana Đinđića.
Zorana su ubili pojedinci iz državnog aparata. Ubili su i Slavka. Apelacioni sud to treba da potvrdi.