Piše: Jelena L. Petković
“Za 100 dana rata u Gazi ubijeno je 114 novinara, jedan ili dvoje kolega dnevno. U tragediji kakvu svet nije video, izgubili smo živote 10 odsto novinara koji izveštavaju iz Gaze. Tamo nema bezbednog mesta, nemaju gde da se sklone, bombe padaju svuda i svuda se puca. Nemaju struje, nemaju vode, nemaju hrane. Situacija je strašna, jeziva, a oni ipak svakoga dana rade, oni su naše oči i uši. Bez njih ne bismo znali šta se dešava”, počinje razgovor za sajt “Bezbedni novinari” Šuruk Asad (Shuruq As’ad), dugogodšnja novinarka i predstavnica Palestinskog novinarskog sindikata (PJS) u Zapadnoj obali.
Šta bih rekao svetu kada je pred očima tog istog sveta ubijeno više od 100 novinara? Novinare ubijaju da ih zaustave da rade svoj posao, da ih zastraše, da počnu da misle o svom životu i životima članova porodice. Novinari u Gazi izveštavaju o ovome više od 100 dana pod pretnjom, dok su njihovi bližnji i kuće meta”, podvlači za sajt “Bezbedni novinari”, veteran palestinskih medija Valid Batravi (Walid Batrawi).
„Nikada u novijoj istoriji profesija nije doživela takav masakr u tako kratkom vremenskom periodu”, saopštila je Međunarodna federacija novinara (IFJ) o posledicama rata koji je počeo 7. oktobra jezivim, smrtonosnim napadom bez presedana Hamasa na Izrael, na šta je izraelska vojska odgovorila vazdušnim napadima u Pojasu Gaze.
IFJ je tragična ubistva medijskih radnika označio terminom – “journacide”, aludirajući na genocid nad novinarima. U Briselu, 5. februara organizovali su bdenje za poginule kolege u ratu u Gazi, a mnoge nacionalne članice su se odazvale pozivu i organizovale skupove u svojim državama.
U ovom ratu, kao nijednom do sada, novinari, kamermani, fotografi i medijski radnici su podelili jezivu sudbinu civila.
Saopštavajući tragičnu brojku od više od 100 potvrđenih smrti novinara u Gazi, zaključno sa 19. februarom 2024, ubijenih dok su obavljali svoj posao, Međunarodna federacija novinara je najavila i da će tužiti Izrael ako nastavi da targetira novinare.
“IFJ će preduzeti pravne mere protiv izraelskih političara i vojnih lidera ako se ne obavežu da će poštovati naredbe Međunarodnog suda pravde, u vezi sa napadima na novinare”, naveli su predsednica IFJ Domnik Pradali i generalni sekretar Entoni Belandžer u pismu koju su uputili izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu i ministru odbrane Joavu Galantu.
Ovo je najsmrtonosniji period za novinare od 1992. godine, od kada je Komitet za zaštitu novinara (CPJ) počeo da prikuplja podatke, saopštila je ta organizacija, podvlačeći da se lista ubijenih novinara svakodnevno ažurira i da istražuju sve izveštaje o ubijenim, povređenim ili nestalim novinarima i medijskim radnicima u ovom ratu.
Do 19. februara 2024. godine, prema podacima CPJ, među 27.000 ubijenih od početka rata u Gazi i Zapadnoj obali i 1200 ubijenih u Izraelu – ubijeno je najmanje 88 novinara i medijskih radnika, od toga 83 Palestinaca, dvoje Izraelca i trojica Libanca. Potvređeno je ranjavanje 16 novinara, a četvoro se vodi kao nestalo.
„Naglašavamo da su novinari civili koji obavljaju važan posao u vreme krize i da ne smeju biti meta zaraćenih strana“, rekao je Šerif Mansur, koordinator programa CPJ za Bliski istok i Severnu Afriku i dodao:
“Novinari podnose velike žrtve dok izveštavaju o ovom sukobu. U Gazi su posebno platili i nastavljaju da plaćaju cenu bez presedana i suočavaju se sa eksponencijalnim pretnjama. Mnogi su izgubili kolege, porodice, redakcijske kancelarije, u begu tražeći sigurnost u situaciji u kojoj bezbednog utočišta ni izlaza nema”, zaključuio je koordinator programa CPJ za Bliski istok i Severnu Afriku.
Ističući “obim, ozbiljnost i ponavljajuću prirodu međunarodnih zločina protiv novinara, posebno u Gazi”, zahtevajući prioritetnu istragu tužioca, Reporteri bez granica (RSF) sa sedištem u Parizu, podneli su dve pritužbe Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) za ratne zločine protiv novinara u Palestini i Izraelu – 1. i 23. novembra prošle godine.
RSF je pozvala i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da sprovede Rezoluciju 2222 o zaštiti novinara (usvojenu 2015. godine).
“Užasan broj ubijenih i povređenih novinara i uništenih medijskih kancelarija u Pojasu Gaze od 7. oktobra jasno je pokazao da Izrael ne poštuje obaveze prema važećem međunarodnom pravu, posebno Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 2222. Ta rezolucija je kamen temeljac međunarodnog prava o zaštiti novinara u oružanim sukobima” istakao je RSF.
“Ovo je najveći broj ubijenih novinara u tako kratkom vremenskom periodu u zoni sukoba otkako je IPI osnovan 1950. godine”, saopštio je Međunarodni institut za štampu (IPI) sa sedištem u Beču.
Članovi globalnog izvršnog odbora IPI, uključujući dobitnicu Nobelove nagrade za mir Mariju Resu, pozvali su “Izrael da zaustavi ubijanje novinara u Gazi”.
“Ističemo da je namerno gađanje novinara ratni zločin, a IPI će tražiti odgovornost pred sudom za one koji to čine. Pozivamo Izrael da odmah omogući međunarodnim novinarima pristup Gazi i omogući im da slobodno i nezavisno izveštavaju”, naveo je IPI.
Evropska federacija novinara (EFJ) obratila se najvišem EU diplomati, Žozefu Borelju, visokom predstavniku Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku, tražeći da pozove na zaštitu novinara i poštovanje slobode štampe.
“Ubistvo tolikog broja novinara bez presedana u tako kratkom vremenskom periodu ima očigledne i duboke implikacije na mogućnost javnosti, uključujući građane Evropske unije, da budu informisani o sukobu sa lokalnim, regionalnim i globalnim implikacijama“, stoji u pismu koje je osim EFJ potpisalo i 17 drugih organizacija, uključujući i Komitet za zaštitu novinara (CPJ), Međunarodni institut za štampu (IPI), OBC Transeuropa (OBCT), Međunarodni PEN centar, kao i Fondacija Dafne Karuana Galicija.
Bezbednosti nema
Međunarodna federacija novinara (IFJ) sa 600.000 novinara u više od 140 zemalja, smatra da je nemoguće poverovati da je toliki broj ubijenih novinara u Gazi – stvar slučaja.
“Čitamo izveštaje da izraelske odbrambene snage imaju pristup visokosofisticiranim sistemima za ciljanje koji su poboljšani veštačkom inteligencijom, poput Gospela. Ako su ti izveštaji tačni, verovatno se odluke donose na individualnoj osnovi u pogledu ciljanja medijskih radnika, njihovih porodica i njihovih domova?”, osvrnuo se IFJ.
Izraelske odbrambene snage (IDF) odgovorile su Rojtersu i agenciji Frans pres da ne mogu da garantuju bezbednost njihovim novinarima koji rade u Pojasu Gaze, nakon što su te medijske kuće zatražile garancije da njihovi novinari neće biti meta izraelskih napada, objavio je Rojters još 27. oktobra prošle, 2023. godine.
Novinari u Pojasu Gaze su “pod stalnim pritiskom iz vazduha, sa kopna i mora”, opisao je jedan novinar. Komunikacije su poremećene, a nestanci struje su veliki, saopštile su međunarodne novinarske organizacije.
“Situacija u Gazi je mnogo, mnogo opasna. Poslednjih dana smo izgubili vezu sa većinom kolega zbog isključenja interneta i telefona. Šaljemo im poruke, ali retko ko može da odgovori, osim ako su blizu granice ili imaju pristup nekom veoma lošem internetu. Mnogi od njih su više puta dislocirani. Oko 45 novinara je ostalo severno od Gaze i oni su potpuno odsečeni. Ne možemo da im dostavimo ni ćebiće, ni hranu, ni vodu, ni lekove. Ostali su uglavnom oko Al-Nasr bolnice južno. Tamo je mnogo naših kolega, a poslednjih dana je i tamo pucnjava i bombardovanje”, priča Šuruk Asad.
Predstavnica Palestinskog novinarskog sindikata (PJS) kaže da svakodnevo pokušava da održi kontakt sa kolegama koji rade u Pojasu Gaze.
“Priče koje nam govore su opasne i strašne”, dodaje ona i ističe da “mnogi moraju da idu peške od Han Junisa do Rafe da bi došli do toga što se zove bezbedna oblast, iako tu bezbednosti nema”.
“Uprkos isključenjima struje, interneta, mobilnih telefona, nestašici hrane i vode, na kiši i po hladnoći, oni rade. Pored 116 ubijenih novinara, 60 njih je izgubilo najbliže članove porodice: majku, oca, suprugu i decu. Čak 73 kancelarije su bombardovane, uključujući i kancelarije Rojtersa i AFP-a. Gaza kao društvo je specijalno bilo oslonjeno na radio stanice, ali su sve 24 lokalne radio stanice i tri međunarodne, uključujući i BBC, prestale da rade. Novinari pokušavaju da ispričaju priče mobilnim telefonom. Istovremeno ne mogu da priđu nekim oblastima. Nema goriva za transport, pa idu kilometrima peške ili primitivnom transportom kao što su magarci. Rade istovremeno uplašeni za porodice koje su pod šatorima i ne znaju da li će biti sledeće mete”, podvlači Šukur Asad.
“Oni su heroji. Heroji jer mogu da ustanu i rade. Kolege koje izveštavaju za TV rade po pet do šest sati, uživo se javljaju svakog sata, a ponekad i češće. Ne mogu da zamislim tu situaciju – da moraš da radiš, a istovremeno misliš o svim tim stvarima. Naš kolega Vael je izgubio porodicu, potom i sina, i bio je u stanju da stane pred kameru i govori. Možda je to neki način prevazilaženja traume, da bar javnosti saopšte šta se dešava”, kaže sa sajt “Bezbedni novinaru” Valid Batravi (Walid Batrawi) novinar i dugogodišnji direktor BBC World Service Trust projekta.
Ne znamo odakle im snaga da rade, ali znamo da se ovakvo nasilje nad novinarima nikada nije dogodilo, smatraju naši sagovornici.
“Terorisani, istraumirani, prestrašeni, ali imaju energije i nastavljaju dalje. Kažu mi da žele da jave svetu šta se dešava, ali uspevaju da pošalju samo 20 odsto materijala. Seku video do minimuma, pa onda traže bolnicu koja ima internet ili ga “uhvate” na granici, pa pošalju. Plaćaju životom to što su naše oči i uši. Bez njih ne bismo imali vesti i ne bismo znali o masakrima, situaciji u školama, bolnicama… Možda je to razlog što ih Izrael targetira. Strah se ne uteruje samo ovoj generaciji novinara, već i onima koje dolaze”, zaključuje Asad.
Traume
Na stranicama međunarodnih organizacija novinara vesti o ratu u Gazi prate duboko potresne slike novinara koji na rukama nose svoju mrtvu decu, umotanih tela prekrivenih plavim pancir prslucima sa znakom „press”.
Komitet za zaštitu novinara (CPJ) je objavio galeriju fotografija medijskih radnika koji rade u fatalnim okolnostima. Na mnogima, natpis “press” je prekriven krvlju.
Vrata informacionog zida za mejnstrim medije o temi zločina nad novinarima otvorila je čuvena američka novinarka Kristijan Amanpur kada je na društvenoj mreži X postavila video CNN-ovog novinara Ibrahima Dahmana iz Gaze.
„Nemam gde da odem” (I don’t have anywhere else to go), svedočio je u kratkom video snimku kako tragično izgleda život. Svakodnvenica koju na 41 kilometru dužine i šest do 12 kilometara širine, ukupno 365 kvadratnih kilometara Gaze, dele i građani i novinari na zadatku.
Šef biroa Al Džazire za Gazu, Vael el Dadu izgubio je suprugu, sina, kćer i unuka kada je u izraelskom vazdušnom napadu 13. oktobra pogođen izbeglički kamp Nuseirat u centralnoj Gazi. Vael je nastavio da izveštava.
Petog člana porodice izgubio je 7. januara kada je ubijen i njegov sin Hamza, novinar i snimatelj Al Džazire kada se sa kolegom vraćao u Rafu gde su snimali posledice vazdušnog napada. Vael el Dadu nastavio je da radi sve dok nije završio u bolnici.
“Vael El Dadu je povređen u napadu drona dok je izveštavao o posledicama noćnih izraelskih napada na školu UN-a u kojoj su smešteni raseljeni u centru Han Junisa, na jugu Gaze. Snimatelj Samer Abu Daka je ubijen”, saopštio je nedavno CPJ.
“Smrt je postala realnost sa kojom živimo čekajući kada i kako će se dogoditi”, ispričala je u jednoj od napotresnijih ispovesti novinarka Al Džazire na engleskom, Jomne Elsajed koja sa porodicom živi i izveštava iz Gaze.
„Da li osetimo bol ili samo umremo odjednom?”, pitaju me deca.
„Ranije bismo im rekli, ne brinite, biće sve u redu. Sada im govorimo, ne brinite, ako umremo - umrećemo zajedno”, kazala je Elsajed.
“Deca više nisu deca, sve vide, sve razumeju i vide šta se dešava. U ovoj situaciji novinarkama je naročito teško u društvu u kome su sve obaveze oko kuće ženski posao. Moraju da brinu o deci i kući, a kuća je šator, jer sigurnog krova nema. Novinari, muškarci, moraju da nabave hranu i vodu. Zaista, ali zaista niko ne može da zamisli šta se dešava i situacije u kojima se nalaze naše kolege. Poslednja informacija koju sam čuo jeste da je jednom kolegi preminula majka, prirodnom smrću, ali on ne može da je sahrani, nadovezuje se Batlavi u razgovoru za sajt “Bezbedni novinari”.
Medijska kuća Al Džazira je saopštila da je izgubila 13 novinara od početka rata.
Rojters je saopštio da je osmoro članova porodice fotoreportera Jasera Kudiha (Yasser Qudih) ubijeno je 13. novembra kada su četiri projektila pogodila njihovu kuću u južnoj Gazi. CPJ je podsetio da se napad dogodio pet dana nakon izveštaja “HonestReportinga” (grupe koja prati ono što opisuje “ideološke predrasude” u medijskom izveštavanju o Izraelu) u kome je pokrenuto pitanje da li su Kudih i još trojica fotografa u Gazi znali da će Hamas napasti Izrael 7. oktobra.
Uticajni i veliki mediji, uključujući Rojters, odbacili su te tvrdnje. “HonestReporting” je kasnije povukao optužbe, ali je njegov izveštaj podstakao kancelariju izraelskog premijera da objavi tvit da su fotografi bili saučesnici u „zločinima protiv čovečnosti“, a član izraelskog ratnog kabineta Beni Ganc je kazao da bih trebalo tretirati kao teroriste.
Kudih je preživeo napad.
CPJ je zabeležio i višestruke napade, pretnje, sajber napade, dodajući da i u Gazi i u Izraelu, novinari koji su izveštavali o ratu ukazuju na nedostatak zaštitne opreme.
“Bez obzira, oni nastavljaju da rade. Samo dvoje ili troje je odlučilo da ode iz straha. Međutim, Gazu je teško i fizički napustiti”, ističe Šuruk Asad.
“Kada se ovo jednom završi, a završiće se”, smatra Valid Batravi, “moramo pritisnuti naše vlade da pomognu novinarima i njihovom porodicama, jer oni nama danas drže lekcije – o novinarstvu u modu za preživljavanje”.
Opasne dezinformacije
Rat koji je počeo napadom Hamasa na Izrael, kao nijedan sukob do sada doneo je nenormalnu proizvodnju dezinformacija, laži koje su se pojavljivale u obliku vesti i jezivih snimaka koji su kao poplava obuzeli društvene mreže koje je pogledalo desetine miliona korisnika interneta.
Neverovatno lako, te “informacije” su našle put do tradicionalnih medija. Različiti izvori, uključujući predstavnike vlasti, medijske kuće i uticajne osobe na društvenim mrežama širom sveta su doprinele širenju tzv. lažnih vesti.
Amnesti internešenal pozvao je vlasnike društvenih mreža da hitno reaguju na raspirivanje mržnje i rasizma prema palestinskim i jevrejskim zajednicama, podvlačeći da je organizacija “otkrila alarmantan porast zagovaranja mržnje koja podstiče na nasilje, neprijateljstvo i diskriminaciju na platformama društvenih mreža, što je zabranjeno međunarodnim zakonom o ljudskim pravima.”
„Društvene mreže mogu imati vitalnu ulogu u vremenima komunikacione krize, i kao takve, velike kompanije društvenih mreža moraju hitno da pojačaju mere zaštite ljudskih prava. Kompanije moraju da osiguraju da njihove platforme ne emituju poruke mržnje i nasilja. U suprotnom, rizikuju da doprinesu grubim kršenjima ljudskih prava i ozbiljnim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava. To uključuje ratne zločine, koji su obeležili ovaj sukob i koji su izazvali neviđene nivoe civilnih žrtava i katastrofalnu humanitarnu krizu“, rekla je Raša Abdul-Rahim, direktorka Amnesti Teka.
Dezinformacija i dalje ima, ističe Valid Batravi, ali i mnogo manje.
“Zvanični narativ se nastavlja i kod izraelske vlade i kod zvaničnika, ali su izraelski mediji veoma transparenti jer žele da informišu svoje društvo. Reporterka CNN Sara Sidner se izvinila jer je branila te tvrdnje, rekavši da ih nije potvrdila”, kaže Batravi.
Kada je reč o izveštavanju tradicionalnih medija o ovom ratu, i Šuruk Asad smatra da ima malo promena.
“Međutim, objavljene priče su uglavnom one koje IDF želi da budu ispričane. Nemamo iste “ljudske priče” i iz Izraela i iz Palestine, nemamo dve strane. Čak i kada me kolege novinari intervjuišu o ubijenim novinarima u Gazi, pitaju me - jeste li sigurni da ti novinari nisu aktivisti, da nisu pridruženi Hamasu? Uvek moramo da se branimo, kao da moj život nije jednako vredan kao onaj koleginice u Izraelu, Parizu, Londonu, Njujorku, Vašingtonu”, pita Šuruk Asad.
Amnesti internešenel dokumentovao je postove na društvenim mrežama koji koriste dehumanizirajući i rasistički jezik protiv Palestinaca, kao i brojne antisemitske objave, od kojih su mnoge zagovarale mržnju i nasilje nad jevrejskim narodom.
Sukob se preliva
Visoki komesar UN za ljudska prava izjavio je da je "vrlo zabrinut zbog velikog broja" ubijenih palestinskih novinara u Pojasu Gaze. Situacija od početka sukoba je loša i u Zapadnoj obali, tvrde sagovornici sajta “Bezbedni novinari”.
“U Zapadnoj obali je uvek bilo 500 vojnih kontrolnih punktova, ali od 7. oktobra kretanje je skoro nemoguće i opasno. Zabeležili smo 313 slučajeva lošeg postupanja prema novinarima na punktovima, povećane napade suzavcem ili pucnjavom, kao i pretnji. Zabeleženo je 50 slučajeva napada na novinare, najveći broj u Jerusalimu, Dženinu i Nablusu. Čak 46 kolega je uhapšeno u periodu od 7. oktobra, oko 30 je i dalje u zatvoru. U većini slučajeva novinari su brutalno odvedeni iz svojih kuća, bez ikakvog objašnjenja. Ne možemo da poverujemo u ono što nam govore da ih tamo neprestano tuku, skidaju odeću i tako gole ostavljaju satima, bez hrane i vode”, kaže Šuruk Asad, pozivajući se na podatke koje je sakupio Palestinski novinarski sindikat (PSJ).
Slične izveštaje prenose i međunarodne organizacije za zaštitu novinara.
Asad tvrdi da se većina uhapšenih novinara nalazi “u administrativnim zatvorima”, te da ne mogu da ih posete “ni advokati, ni porodica, ni Crveni krst”.
“Život i rad na Zapadnoj obali je takođe izuzetno opasan, čak i ako nema nikakve veze sa situacijom u Gazi. Ali ukoliko je izraelska vlada dozvolila svojim građanima da se naoružaju, lako je zamisliti ekscese društva koje je naoružano i pod tenzijom. U Zapadnoj obali takođe svaki dan ima smrtnih slučajeva. Palestinaca i Izraelaca podjednako”, kaže za sajt “Bezbedni novinari” Entoni Belandžer, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara.
Nijedna vest nije vredna života
Nijedna vest nije vredna života, ističe u svojim kampanjama Međunarodna federacija novinara (IFJ). “Ali, novinari u Gazi, nemaju mogućnost tog izbora”, podvlači Šuruk Asad.
“Očajan sam. Očajan, jer se politički, osim Južne Afrike i još nekoliko zemalja, ništa ne dešava. Očajan sam kada čujem da kolege govore da vesti o Gazi jenjavaju. Ove godine će biti mnogo političkih izbora širom sveta i građani se okreću ka tim izborima. Sve više ljudi govori da ne mogu više da podnosu vesti o ljuskim strahotama i zverstvima. Mogu da ih razumem, jer je zaista grozno. Ali mi, nastavljamo sa radom”, dodaje Entoni Belandžer, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara.
Na pitanje postoji li još nešto što novinarska zajednica može da uradi, Belandžer koji je posetio Ramalu gde je boravio i Karim Kan, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS), kaže da je situacija sve komplikovanija:
“Utoliko što nijedan strani novinar ne može da uđe u Gazu i ponudi originalne, kvalitetne izveštaje, sve je komplikovanije ponuditi nešto što nije označeno kao komunikacija ili propaganda. Čak i kada IFJ i njena palestinska podružnica imaju više od 800 novinara i dalje na terenu koji mogu da šalju informacije”.
Pomenuta Rezolucija 2222 Ujedinjenih nacija zahteva od država da štite novinare ne samo kao pripadnike civilnog stanovništva, već i zbog njihove posebne društvene funkcije. Ovaj važan dokument ističe zahtev da se preduzmu mere za zaštitu novinara, medijskih profesionalaca i povezanog osoblja na terenu. Štiti i slobodu ratnih izveštača da izveštavaju o tome šta se dešava, kao i svačije pravo na vesti i informacije u vreme rata.
“Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ne može da ignoriše masakr novinara u Gazi. Sada ima dužnost da sazove hitan sastanak posebno posvećen zaštiti palestinskih novinara”, smatra Kristof Deloar, generalni sekretar međunarodne medijske organizacije Reporteri bez granica (RSF).
Kancelarija tužioca Međunarodnog krivičnog suda (MKS) Karima Kana javila je da su zločini nad novinarima uključeni u istragu tog tela o zločinima u Pojasu Gaze.
“Izrael ne poštuje međunarodne rezolucije i nastavlja da bombarduje civile i novinare. Nadamo se da će zločini protiv novinara biti procesuirani pred međunarodnim sudovima čak i kada shvatamo da fajlovi koje smo poslali MKS-u 2022. još nisu obrađeni! To su dvostruki standardi”, ističe Belandžer.
Solidarnost znači
“Podršku imamo čak i među novinarima koji su išli u krajnosti pokušavajući da izbalansiraju stavove i viđenja, jer nisu želeli da budu obeleženi kao antisemiti. Do koje mere se ta podrška može materijalizovati u zaštitu novinara, veliko je pitanje jer novinari neće biti zaštićeni ukoliko niko ne bude odgovoran”, kaže za sajt “Bezbedni novinari” Valid Batravi.
Nade polaže u kolegijalnu solidarnost i pritisak takvog jednog glasa na međunarodnu zajednicu “da pozove Izrael na odgovornost”.
“Priznali su da su ubijali novinare pod optužbama da su deo terorističke organizacije. Ako prihvatimo taj narativ, onda je svaki novinar meta, jer možete da ga ubijete ako kažete da je bio terorista”, ističe Batravi.
Da će se bezbedonosna situacija poboljšati, generalni sekretar IFJ, Entoni Belandžer nije uveren:
“Ako slušamo izraelskog premijera, on želi da nastavi rat još dugo, uz zatvaranje granica. To znači da će se masakr koji je organizovala ova ekstremno desničarska vlada nastaviti. Na štetu civila i novinara, uhvaćenih u jezivu zamku”.
“Međunarodno pravo nikada nije donelo pravdu Palestincima, ni novinarima. Dokaz je ubistvo novinarke Al Džazire i moje prijateljice Širin Abu Akleh. I nema kazne - to je zakon ljudi koji imaju moć”, kaže Šuruk Asad.
Borbu će, dodaje, nastaviti, a ta borba uključuje i deset novih pritužbi koje će Palestinski novinarski sindikat (PJS) podneti MKS za ubistva novinara.
“Tužno je uvek”, podvlači palestinska novinarka, “u retkim trenucima kada ima interneta, nekako stupimo u kontakt sa kolegama u Gazi, a oni, potpuno odsečeni od sveta nas uvek pitaju – ima li vesti da će ovo stati?”
Takve vesti, na žalost, još – nema.
