Onda su krenuli na pokojnike

Objavljeno: 30.03.2024.

Ima jedna novinarka u Inđiji, zove se Verica Marinčić. Neverovatno je šta joj rade. Još je neverovatnije kako gotovo niko za to nije kažnjen. Najneverovatnije je, međutim, što ona još uvek radi svoj posao.

Verica Marinčinć (foto: privatna arhiva) Verica Marinčinć (foto: privatna arhiva)

Piše: Branko Čečen

Novinarka iz Inđije, Verica Marinčić, počela je da radi na RTV Inđiji pre skoro četvrt veka i kaže da je volela svoj posao. Od 2006. godine radila je na privatnim televizijama. Odavno je postala prepoznatljiva novinarka u Inđiji. Po dolasku Srpske napredne stranke na vlast u njenom gradu 2016. godine, vrlo je brzo bila prinuđena ili da pristane da učestvuje u propagandnom izveštavanju i učlani se u stranku, ili da napusti posao. Odabrala je ovo drugo i zaposlila se kod prijatelja u trafici. Nije dugo izdržala bez novinarstva, pa je počela da uz posao objavljuje ponešto na internetu. Sitnice. Bahato parkiranje, nebezbedna vožnja i takve stvari. 

Niko nije mogao da pretpostavi šta će joj se zbog toga desiti. Od neverovatno disproporcionalnog zlostavljanja koje je doživela od ljudi koji su se našli u njenim izveštajima, bilo je neverovatnije samo kako je lokalna policija u nekim od tih slučajeva okretala glavu u stranu. Vericu, međutim, nije pametno čačkati. Nije od onih koji se povuku. Tako je radila sve više, njene priče su postajale sve važnije građanima Inđije, njeno novinarstvo sve ozbiljnije, prestala je da radi u trafici i bacila se na svoj pravi posao. Opštinske vlasti su reagovale agresivno i tako što nastoje da je potpuno isključe iz svojih poslova. Zlostavljanje se, na žalost, umnožilo i postalo ozbiljnije, čak neverovatno. Tako smo stigli i do čuvenog, viralnog snimka od pre samo mesec dana, u kojem Vericu iz gradske kuće u Inđiji fizički izbacuje portir, da bi je sprečio da izveštava sa sednice Skupštine opštine. Novinarku. Sa javnog događaja lokalne samouprave. Izbacuje. Portir. Nema druge reči: neverovatno.

Ispod površine vesti o Verici, živi žena koja samo nastoji da radi svoj posao. Iako je lista groznih stvari koje su joj ljudi priredili zbog njenog posla preduga i odvratna, još uvek je pomalo u neverici na šta su ti ljudi sve spremni. U šta su joj neki njeni sugrađani, na čelu sa vlastima pretvorili život, takođe se ne vidi sasvim iz vesti. Ne vidi se ni zašto ona i dalje radi svoj posao, zašto je uopšte počela time da se bavi i kako se danas oseća.

Kako si postala novinarka?

Kada sam bila devojčica, mislila sam da su u radiju mali ljudi koji stalno nešto pričaju. Onda me je neko poveo u Radio Inđiju da vidim kako to tamo izgleda. Ljudi užurbano kucaju na pisaćim mašinama, trče, sve uzavrelo i što je najvažnije – videla sam da u radiju ne žive mali ljudi. Zato sam se, verovatno, dve hiljadite godine prešaltovala na tu priču, a do tada sam studirala pedagogiju. Došla sam na Radio Inđiju, koja je bila oslobođena posle promena. Mi, mlađa posada sa ovim starijima smo počeli da kreiramo program koji je bio sjajan. To tada nije bilo toliko nebezbedno, nisu se toliko ljutili ovi na vlasti. Iako je to bio mali lokalni radio koji se bavio samo lokalnim temama, imali smo edukacije – ANEM je tu prednjačio, posle i IREX, a kada je otvorena i televizija Moma Martinović sa RTS-a nam je bio jedan od trenera za televizijsko izveštavanje. Imali smo kontinuiranu edukaciju i prosto smo išli u pravom pravcu. Kasnije sam počela da radim za privatne televizije. Onda je to sa odnosom vlasti prema nama počelo da ide na gore, ni ne sećam se kada i kako.

Da li je bilo razlike između ove vlasti i prethodnih?

Ova vlast je bila agresivna čim se pojavila na sceni. Još pre nego što su došli na vlast, u kampanji, tražili su da objavljujemo njihove izjave integralno, iako su pričali po pola sata. Tražila sam jednom od njih da skrati priču o tome kako će da reše problem vode u Vojvodini i oni su zvali urednicu da kažu kako sam bila drska i bezobrazna i da to tako ne može. Tada sam već videla da neće biti lako s njima.

A kada su došli na vlast?

Neke događaje sam čak i potisnula. Ne sećam se tačno, na primer, da li sam dala otkaz na Radio Inđiji, ili sam otpuštena, zato što nisam pristala na neke uslove pod kojim bih mogla da nastavim tu da radim. Videla sam da će redakcija imati problema sa finansiranjem ako ja, koja nisam „išla pod kapu“, ostanem, a to mi naravno nije bio cilj. Osim toga, ja ne moram da budem član ničega. Naravno da novinar može da ima stav, politički i svaki drugi, ali to ne treba da iznosi javno, pošto to onda više nije izveštavanje, nego navijanje.

Kako se to dogodilo, tvoj odlazak sa Radio Inđije?

Trebalo je da sve ostane isto, svi novinari i urednici, samo da se ja priklonim Srpskoj naprednoj stranci. Poslali su me odmah tri nedelje na godišnji, majka mi je bila jako bolesna i rekla sam uredništvu: „Vi znate da meni novac treba. Uopšte nije problem što ću dobiti otkaz, ja mogu da radim negde drugo, samo mi kažite sad dok još imam neka primanja, da se snađem“. Tu su me malo više slagali, ali sam ja otišla direktno kod predsednika opštine i pitala ga: „Na šta ovo liči i šta ovo treba da znači“, i dobila odgovor da je prosto „takva situacija“ i da nemam tu sad nekog velikog izbora. Rekla sam mu: „Vi znate moj stav, ja neću ni sa kim, pa ni sa vama, doviđenja prijatno“. To je ispalo „doviđenja“ i mom poslu u redakciji, i novinarstvu, za neko vreme. Niko nije hteo da me zaposli, a ni ja nisam htela da se pokorim pravilima za koja smatram i znam da nisu dobra. To nije bio trenutak u kojem sam ja mogla časno da se bavim novinarstvom. 

Šta si onda radila?

Otišla sam da radim kod svog prijatelja u prodavnicu. Kaže: „Jel’ moguće da ćeš ti sad da sediš u trafici blizu bilborda gde si „visila“ kao novinar, a sada prodaješ cigare i novine“? Meni to uopšte nije problem. U krajnjem slučaju ću biti u toku. Tako i jeste, tu uvek ima ljudi, oni me prepoznaju i imaju nešto da kažu i protok informacija je zaista veliki. Kasnije sam sa prijateljicom, koja se bavila građanskim novinarstvom, pokušala da volontiram na njenom portalu. Odmah su krenuli problemi.

Kakvi problemi?

Lokalna vlast je mislila da me se rešila i taj portal su doživeli kao prst u oku. Prvi veći problem je bio sa nekim mladićem koji se našao na snimku kako proleće kroz raskrsnicu na crveno svetlo. Ja sam to objavila, pošto stvarno imamo ovde veliki problem sa saobraćajem i smatrala sam da je to bilo u javnom interesu. Taj mladić me je onda presreo jednom kada sam se vraćala sa posla. Sa mnom je bio i kolega novinar, moj komšija. Mladić mi je iz auta psovao majku, vikao da zna gde živim, da „ćemo mi to rešiti“. Pozvala sam policiju, došla je patrola i ja sam im ispričala šta se dogodilo. Odemo u policiju da dam izjavu. Nemaju daktilografa. A nisu baš vični ni kucanju. Sednem ja da im to otkucam, ali oni nemaju ni toner ni papir, a mora da se odštampa. Moj prijatelj koji je išao sa mnom igrom slučaja ima prodavnicu za kompjutere i donese on papir i toner. Onda oni shvate da je kucano na jednom kompjuteru, a da je drugi povezan sa štampačem, a kompjuteri nisu umreženi. Kažem: „OK, imam ja USB“, ali oni kažu – to ne može, mora da bude policijski. Završimo mi tu izjavu konačno, odštampamo, potpišem, ali oni za nama: „Stanite, ponesite ovaj toner i papir“. Drugar kaže: „Nema problema, neka vam ostane“, nemaju ljudi čime da rade. Ali, za to mora da se napravi nekakav ugovor o donaciji, ne može to tako… U istrazi je, međutim, moj kolega novinar i komšija, kao svedok, izjavio da to uopšte nije bilo toliko strašno i da to ja preuveličavam. Tako se ta priča i završila, pošto taj mladić ima jake roditelje i familiju. Nije mi više pravio nikakve probleme, ali to saznanje da moj kolega i komšija smatra da to nije bilo... Poštovala sam ga i radili smo neko vreme zajedno i smatrala sam da on to možda bolje vidi od mene, da sam možda ja stvarno malo preterala sa strahom. Malo sam mu i zamerila, ali sam mislila: „Dobro, ne mogu baš sad sa celim svetom da se zameram“.

Sledeći problem je, takođe, potekao od „problema u saobraćaju“?

Iz dana u dan, na raskrsnici kod bloka zgrada, jedan čovek se parkirao nepropisno u raskrsnicu. Znala sam i ko je i šta je, slikala sam i objavila, pitajući da li će neko nešto da uradi, jer će neko da izgubi glavu. Kod nas se, recimo, desilo da je čovek poginuo tako što ga je udario auto u pešačkoj zoni. Sistem bahate vožnje i ponašanja se tako nastavlja. Počeo je onda u komentarima, pa onda i u porukama da preti, ali se stišao pošto smo ga pitali: „Ne razumemo, zašto pretite“. Sve dok se nisam našla u kafiću u kojem je bio i on. Prvo je pokušao da me polije čašom vode, ali nije dobacio. Samo sam ga pogledala i krenula kući. Krenuo je za mnom, motorom, čoperom, jednosmernom ulicom u suprotnom smeru. Projurio je pored mene tako da me je udario retrovizorom u rame i skrenuo ka mojoj kući. Na sred puta je stao, okrenuo se ka meni, naciljao i stao da turira. Vidim da me cilja. U stresnim situacijama sam pribrana, tek kasnije moj mozak pali te lampice straha, a i situacija je takva – ako on pusti kočnice, ja sam gotova, nema sad tu šta, moram da se suočim sa tim. Stala sam i mislim se: „Ajd’ da vidim koliko si ti sad u svojoj nameri ozbiljan“. I on krene, ja sad već od straha više ni ne mogu da se pomerim i mislim se: „Što mi je sve ovo trebalo“. Došao je toliko blizu da su nam se pogledi sreli i samo je napravio onaj „zig-zag“ i otišao. 

Ti si to onda prijavila policiji?

Ja sam stajala tu posle toga, ne znam koliko dugo. Od straha. Onda kažem sebi: „OK, to je to“. A onda odem u policiju i prijavim. Prijavila sam to na prijavnici – znam ko je to bio, kada se desilo, šta se desilo, gde ima kamera, sve sam ja to njima navela. Oni kažu: „Sad će doći patrola, pa ćete vi to sve njima ispričati“. Ispričala sam patroli sve i oni su meni rekli da ja lepo idem kući. Ja odem i pozovem Radeta Đurića, pravnika koji je tada radio u fondaciji Slavko Ćuruvija i kažem mu šta se dogodilo, a on mi kaže da se vratim u policiju i insistiram da mi uzmu izjavu. Odem kod te patrole, kažem im da hoću da uzmu izjavu, a oni: „Ma daj, jeste on malo ovako na svoju ruku, ali ne bi on tebe povredio, taman posla, možda se ti njemu sviđaš“. Ja im kažem: „Znate kako, ako ja tako budem pokazivala svoju ljubav, bilo bi bolje da me ne tražite posle da me pitate zašto sam se toliko zaljubila. Na šta to liči“? Tu su me opet ispratili, ali ni oni ni ja nismo znali da je policajac na prijavnici uneo u bilten policije da sam bila i šta sam prijavila. Tako se u biltenu policije našao izveštaj sa prijavnice, ali ne i izveštaj patrole. Tako je i Rade imao osnov da reaguje što nisu uzeli izjavu. Na kraju su utvrdili pregledom snimaka sa njihovih kamera da sam dva puta bila u policiji, da sam boravila petnaest minuta objašnjavajući nešto patroli. Tek tada su me pozvali da dam izjavu. Međutim, problem sa tim čovekom (zastrašivanje) je trajao dobrih godinu dana. Stajao je kolima ispred moje kuće, gde god da pođem on je bio iza mene, trubio, vrištao na mene iz kola, škripio gumama oko mene, dolazio kod mene na posao da kao kupi čokoladicu, pa se parkira ispred i beči se na mene, šeta okolo, uveče prolazi više puta tuda, opet svira… Svaki put sam ja, naravno, zvala policiju i prijavljvala. Bila sam jako dosadna. Mora da im to nije prijalo, ali je meni značilo da oni sve to znaju ne bi li nekakav kontinuitet toga što on radi u nekom trenutku nekome upalio neku lampicu, pa ili će mene kazniti što non-stop prijavljujem, ili će njega pitati: „Dobro, bre, šta nije u redu s tobom“? Došli smo i do suda i na kraju sam, po sudu, ja bila u krivu. On je miljenik vlasti, imao je brojne beneficije i bio pozivan na te njihove skupove, tako da ja, iskreno, nisam ni očekivala da ću ja doći do pravde, ali sam na tom primeru naučila kako da se u buduće odnosim prema takvim situacijama. Naučila sam i da ja ne preuveličavam niša u vezi sa tim događajima, da sam u pravu. Prosto je tih sitnijih i krupnijih pretnji i pritisaka toliko da vas naviknu na to, da vam to postane normalna situacija i ja onda ni sama ne znam šta je tu sad moja paranoja, a šta se stvarno dešava. Odlučila sam da sve prijavim, pa neka neko drugi odluči.

Kako si se osećala dok je trajalo to zastrašivanje?

Prvo sam se jako bojala, ali sam se više bojala za mog oca, koji jako voli da šeta. Uveče, kada kaže da ide u šetnju, ja bih se oduzela od straha. Znam s kim imam problem i šta je u stanju da uradi. Jer taj isti koji je mene uhodio, ima jako debeo dosije. Od tog silnog straha, koji nisam htela da pokažem, jer se oni time hrane, moja drugarica i ja smo krišom pratile tatu. On čovek šeta, a mi se sakrivamo za njim. Zvala sam ga preko dana s posla, a on je stariji čovek, baš ga briga, ne javi se na telefon, ja animiram celu ulicu da ode neko da vidi da li je dobro. Moj brat je radio u Beogradu, pa ja izmišljam neke budalaštine samo da ga pozovem, da mu čujem glas, da znam da je dobro. To bi me umirilo malo kada sam na poslu, ili imam druge obaveze. Sada, kada o tome pričam sa terapeutkinjom, meni je to smešno. Za sebe sam mislila, a i sada mislim, da sam sigurna, da znam i da pobegnem, i da se potučem, i da se svađam i da se branim. U krajnjem slučaju, tu situaciju sam izazvala ja, svojim radom. Ne bih podnela da moja porodica ispašta u bilo kom smislu zato što neko misli da sam tako ranjiva. Onda su krenuli na pokojnike. 

Pokojnike?

SNS je imao neki projekat koji je proizveo Fejsbuk stranicu „Javnost Inđije“. Kada je moja majka umrla, oni su okačili njenu umrlicu i napisali: „Verica Marinčić je konačno siroče“. To su lajkovali i neki od mojih prijatelja. Nisam mogla da verujem. Rekla sam tim „prijateljima“, kada bih ih srela: „Ako te to veseli“… Pravdali su se da nisu čitali tekst, da su lajkovali samo umrlicu. Ne znam. Jako sam se tada iznervirala. Znam ko je vodio tu stranicu i to mi je dodatno podiglo pritisak. Pobesnela sam, izgubila sam kontrolu. Da me jedan prijatelj tada nije zadržao, ne znam šta bih uradila. Od stresa i besa mi je krenula krv na nos. Žalila sam se direktoru komulanog preduzeća i rekla mu da ja ne mogu da držim gardu na grobu moje majke, kao drugu Titu, ali tri puta su po njemu švrljali auto-lakom… Izvini što plačem… Kidali klupe… Tri puta. Za pola godine. Ja ne znam ko je to uradio. Ali je to najniži oblik nasilja koji sam doživela.

To je neverovatan stres. Kako si to pregurala uopšte?

Sve je to, naravno, ostavilo posledice. Ali je i izazvalo inat. Baš zato što su toliko uprli i što nema šta nisu iskoristili da pokušaju da me zaustave, ja ću da nastavim. Samo ne znam u čemu to hoće da me zaustave. Ja nisam otkrila ni jednu veliku malverzaciju, ili da su to priče o nekom kriminalu... Ne. O njima čovek i kad bi hteo da napiše neku veliku priču, ne bi mogao. Našao bi samo da hoće da se najedu na naš račun, da putuju, da vode nekakve žene sa sobom. Ne znam šta im to tačno toliko smeta. Ako je to što nisam htela da se pokorim, onda je tu posredi nesporazum – mislila sam da je to bio izbor, nisam znala da je bilo moranje. Ili je razlog to što sam ja toliko uporna, pa na sednicu skupštine, iako me nisu pozvali, jer me nigde ne zovu - dođem. Zato što smatram da je to moja kuća i da se nisu tu okupili oko ne znam ni ja čega, nego oko javnog interesa. A ja se time bavim. 

To nije bio poslednji slučaj pretnji. Bio je i onaj vezan za pripitog sveštenika koji je seo na pod u Lidlu i tražio da mu ne naplate robu, dok ga policija nije iznela?

Došli su vernici kod mene u prodavnicu i ispovedili se. I dali mi snimke. Ja sam razmišljala dva-tri dana šta ja sad sa tim snimcima da uradim, a da ne povredim ni crkvu ni veru. Nije bila ideja da ja nipodaštavam crkvu i vernike, ali jeste da se pokaže kakav je odnos tih ljudi koji treba da daju primer drugima, prema životu i drugim ljudima. Još mi je dvoje kolega reklo: „Hajde, pusti to, ali – objavila sam snimak. Uopšte nisam očekivala da će to da obiđe planetu i ima toliki odjek. Iako je izostala kritika vernika koju sam očekivala, jedan čovek je imao potrebu da mi stavi do znanja da se ne slaže, ali tako što mi je pretio. Napisao je i da zna gde živim. Prijavila sam to i njega su našli. Ispostavilo se da je on prijatelj sa tim sveštenikom i da je reagovao u ljutnji, ne pazeći mnogo šta piše. To se na Sudu za visoko tehnološki kriminal gde je on to sve priznao i dobio godinu dana zatvora, tri meseca uslovno. To je jedini od slučajeva koje sam prijavila koji se završio nekakvom presudom. Pokazalo se, međutim, i da on nema „zaleđinu“, iza njega nije stao ceo sistem i tako je samo on kažnjen od svih ljudi koji su mi pretili ili me zastrašivali. Moj lični utisak je da je to urađeno kako bi mogli da kažu: „Eto, nešto smo uradili“.

Kako Opština sarađuje sa vašim veb sajtom?

Nas uopšte ne pozivaju na bilo kakve događaje u Opštini. Ne odgovaraju ni na kakva pitanja. Retko ko komunicira sa nama. Tako da je nama istraživačko novinarstvo da saznamo kada će biti zasedanje skupštine i koje će biti tačke dnevnog reda, da možemo da se pripremimo. Tako sada i pre odbornika znamo kada će biti sednice Veća i Skupštine i to im jako ide na živce. Juče smo pre skupštine najavili sednicu veća i dnevni red. Pošto nema prenosa tih zasedanja, ja onda sa lica mesta javljam vesti kolegi koji sedi u redakciji i objavljujemo to maltene kao blog. Smatramo da građani treba da znaju šta se dešava, kakve su odluke i gde se troši novac. To njih strašno nervira, ali ne znam zašto, kad sve to treba da bude transparentno. A nije. Budžet nije bio transparentan nekoliko puta, Državna revizorska institucija ih je nekoliko puta opominjala da budžet mora da bude javan i da moraju da objave vodič kroz budžet za građane. Na kraju smo toliko pisali o tome da su napravili taj vodič. 

To je ipak mala pobeda?

Isterali smo neke naše priče. Meštani Krčedina dva meseca nisu imali vodu na pedeset stepeni. Selo nema vodu, a nisu im ni cisternu doterali. Ta dva meseca sam ja pisala, pričala, išla na sednice i pitala odbornike da li će iko ustati da kaže da ti ljudi nemaju vodu. Nismo mi naravno samo pisali kako oni eto, nemaju vodu. Pisali smo ljudske priče, da su žedni, da su im deca žedna, da ne mogu da se okupaju, da zaliju bašte, napoje stoku. Pocrkale su im i veš mašine i drugi aparati. Dok se predsednik opštine nije iznervirao i rekao da su Krčedinci hladili lubenice i da zato nemaju vodu. Tu su Krčedinci odlepili i napravili proteste. Na kraju smo oni i mi nekako, kako se to kaže, „animirali nadležne“ da ljudi dobiju bunar i normalno vodosnabdevanje. Nisu tražili ništa što nije normalno, ljudi žele vodu. Nisu znali ni kako da se obeštete za te aparate što su izgubili, pa smo mi pisali o njihovim pravima, kako da tuže, kao potrošači.

Još jedna pobeda.

Postigli smo tih nekoliko malih pobeda koje su bile realne. Bili smo produžena ruka građana koji su počeli da nam veruju i da veruju da će uz našu pomoć možda neke svoje probleme nekako usuti u uši tim ljudima koji su odgovorni i nadležni da im ih reše. Ja mislim da to njih sada najviše nervira – oni nas vide kao nekoga ko talasa i animira ljude, građanima kaže šta su njihova prava. Inđija je to imala početkom dve hiljaditih kao sistem koji je sjajno funkcionisao. Promenom vlasti došlo je do toga da građani uopšte nisu bitni i da uopšte nemaju prilike i načina da postave pitanje o onome što je njima važno. To su teme našeg pisanja i ja ne znam kako to može nekome toliko da smeta da se fizički već kreću obračunavati. Ja ne znam, pa nisam dete, ne mogu me tući da ućutim, pobogu.

Viralni video kako te izbacuju iz Opštine je zapravo vrlo mučan. Kako Opština objašnjava zašto ti ne možeš da izveštavaš sa sednica? 

Osećalo se da će se nešto ovako, kao što je izbacivanje iz zgrade Opštine, desiti. Bilo je pitanje vremena kada će oni mene kao Šešelja izneti iz te skupštinske sale ili sa nekog događaja. Išla sam kod njih, molila i tražila da nas stave na mejling listu, u vajber grupu, bilo šta, ali nikada nisu. Onda sam htela jedne godine da zakačim zahtev da komuniciraju sa nama na jelku na glavnom trgu i onu u Gradskoj kući. Pisala sam i zvala i Ministarstvo kulture i informisanja i rekli su mi da lokalna samouprava nema obavezu da me obaveštava o svom radu. Izbacili su me zato što, navodno, nemam akreditaciju, ali se za to niko ni ne akredituje, ne postoji formular, ni način da se akredituješ za sednice Skupštine. Pitala sam predsednika: „Hoćete li, molim vas, da mi objasnite na koji način mogu da se akreditujem“, i on je rekao da ne zna. Onda sam pitala: „Da li možete da upotrebite vaš uticaj i funkciju da članovima vašeg kabineta koji sada ovde stoje kažete da me stave na mejling listu“? A on je rekao: „Ti, Verice, nikad ništa lepo nisi napisala o meni“. Ja sam mu rekla: „Vi ne možete da utičete na moju uređivačku politiku, kad nešto lepo uradite ja ću napisati, ali nisam imala prilike do sada“. On kaže: „Kako misliš da ne mogu da utičem na uređivačku politiku“? Ja sam rekla: „Tako lepo, ne možete, ali možete da utičete na vaše ljude da me stave na mejling listu“. Rekao je još samo: „Ja to ne znam, pa mogu i ja nekad nešto da ne znam“. Posle toga je dolazio Vučić, nismo imali akreditacije, pa nisam išla pošto ne znam šta bi mi uradili da se tamo pojavim.

Možda te vide kao političkog protivnika?

Prošle godine sam radila priču o tome kako su katoličkoj crkvi u centru Inđije naložili u jednom trenutku da ograde župni dom pošto je fasada već jako oštećena, to je jako stara zgrada. Oni su to ogradili, a posle im je opština ispostavila račun od ukupno dvadeset dve hiljada evra za zauzeće javne površine, mnogo više nego što to naplaćuju kafićima. Inspekcija mi je rekla da su dobili nalog od opštine da se to tako reši i ja sam tako stigla do nekih čelnika katoličke crkve u Banatu, a oni su mi rekli da im je predsednik opštine rekao da ima spisak bogatih Hrvata koji mogu da pomognu crkvi. Pitala sam ih; „Kako to mislite spisak“? Ne razumem zašto bi iko imao spisak pripadnika bilo koje nacionalnosti i podatke o njihovom ekonomskom statusu. Kada čujem za spisak koji potiče od radikala, mene to ne vodi ni na šta normalno. Na kraju su u Opštini imali priču da je to sve – izrežirano: „Ti Verice kad dolaziš, znamo šta će da se desi“. Kažem im: „Jeste, svako jutro dolaze sa N1, onda ja izvadim kuglu, pogledam šta bi eventualno moglo da se desi i onda sa novinarima N1 vežbam snimanje najboljih kadrova“.

Kako ti se čini da će se situacija sa tvojom bezbednošću dalje razvijati?

Najgore je što je to što se desilo sa mnom krenulo kao požar da se širi po Vojvodini. Ovo što se događa Dinku Gruhonjiću ja ne mogu da razumem, uopšte. I imam utisak da će sve postati mnogo gore i strah me je toga. Ne zbog mene, ja ne mislim o sebi kao o nekoj velikoj žrtvi, ja sam se sa tim saživela i pomirila. U krajnjem slučaju, imam mogućnost i da odustanem od svega. Ali ja neću. Oni pokušavaju da začepe usta svima, ali je to sada na takvom nivou da mi kada hoćemo da saznamo ko i zašto nema vodu u Inđiji, nas oni smatraju državnim neprijateljima: „Ko si bre ti da pitaš ko nema vodu“? Šta te briga? Nema vode i gotovo, kad dođe – dođe“.  A to je jedna tako normalna informacija. Ja se bojim da će neko od novinara glavom platiti. Opet.

U svemu ovome mi se čini da si pomalo usamljena?

Kolege iz Inđije ćute i gledaju u pod jer oni ne žele da žive kao ja i negde možda i mogu da ih razumem, jer zašto bi neko rekao: „Ne izbacujte Verku“ i napravio sebi pakao od života i ne dobio sredstva za finansiranje i život. Ne opravdavam, ali razumem. Ali, kad god mi se dešavalo to što sam prijavljivala, sva udruženja, Veran Matić, Fondacija Slavko Ćuruvija, svi su se oglasili, našli mi se ili došli ovde, u Inđiju. Cela ta javnost, ti novinari, kolege iz cele Srbije, svi su nudili pomoć, telefon mi je zvonio po ceo dan. Reagovale su i organizacije iz Evrope, svetske asocijacije, podigla se velika prašina. I onda je lakše. Ja stvarno mislim da imam vojsku iza sebe, zato što su kolege iz većih redakcija tu da se svi podignu. Mislim da je javnost u stvari najveća zaštita. 

Kakvi su ti planovi?

Kad god hoću da prijavim neku pretnju pitaju me da li imam snimak. Kad im odnesem audio ili video zapis, kažu da sam sve izrežirala. Prave budalu od mene, da bi me predsednik pitao: „Kako, Verice, stalno vas? Kako nekog drugog novinara u Inđiji ne napadnu“? Pa ne znam. U svakom slučaju, već neko vreme nastoje da me predstave kao ludu, incidentnu osobu. Ali dobro, hajde, i toga ćemo se igrati. Sad baš imam volju, u stanju sam do poslednjeg atoma snage da se borim za svoj posao, jer ovo nije normalno. Ovo nije normalan odnos prema građanima. Mi smo vaš narod, ja znam da možete da dovedete novi narod iz Bosne, ali mi ovde živimo, ja neću da odem. Ili ćemo da razgovaramo ili, OK, ako treba da se tučemo - ja sam tu.