Trideset godina je prošlo od smrti Dade Vujasinović, a njena sestra za N1 kaže da prvo kad pomisli na nju, pomisli na nekog ko je uvek bio tu za nju i za sve druge.
„Toliko je bila brižna, želela je svima da bude od pomoći, ja nisam imala sreću takve ljude često da upoznam u svom životu, a Dada je bila moja sestra i možete samo da zamislite koliko smo jedna drugoj značile i kakvu smo podršku davale jedna drugoj kroz život“, kaže ona.
Prisetila se i dana kada je saznala za smrt svoje sestre.
„To je bila subota, moji roditelji su se brinuli kako to meni da saopšte, jer sam ušla u 9. mesec trudnoće tada, nisu znali kako to meni da se kaže, a da ja to ne doživim tako teško da bi se to odrazilo na moje stanje. Izmislili su neku priču da je imala neku saobraćajnu nesreću, da me pripreme… Ja sam odmah shvatila o čemu se radi i rekla ‘hoću da mi odmah kažete ako Dada više nije živa’. Tada su mi rekli da je to tačno. Ja sam se tog momenta zaledila, kad vam neko tako nešto kaže, meni i dan danas to neverovatno zvuči, kao i tada“, kaže.
Nije imala ideju ko bi to uradio, dodaje.
„Bez obzira što sam znala da joj je bilo prećeno i videla pretnje. Taj dan sam se ja zaledila, ja bukvalno nekih 25 godina nisam mogla ni da plačem. I dan danas meni to kad neko kaže, za mene ona kao da je živa, ja se tako osećam“, kaže Vujasinović.
Ističe i da je „Dada bila jako pažljiva“.
„Nije htela da ja nešto znam, vodila je računa, da mene zaštiti, znala sam ono što piše, ali te neke stvari koje su se dešavale, nikad nije pričala detaljno. Znam to neko čuveno pismo koje je dobila povodom nekog intervjua sa nekim vojnim licima, koji su pretendovali na neka unapređenja. To je neka komplikacija nastala oko toga, dobila je neko preteće pismo. Leto ’93 sam provela celo sa njom, kopiju tog pisma je predala nekim službama, neko je došao na vrata da uzme kopiju tog pisma, ja to sad samo rekonstruišem, ona meni nije rekla“, kaže.
Priseća se da je na dan smrti svoje sestre čekala da roditelji dođu do Beograda.
„Meni je bilo jako bitno, rekla sam mami da nađe zelenu fasciklu, a ona je pitala ‘šta pričaš gluposti’. Ta zelena fascikla je postojala, znam kako je izgledala, tu je čuvala neke dokumente koje nemam pojma koji su. Mi smo išle na more, ona nije znala šta će s tim, gde da je skloni, ja sam rekla da ponese, ako joj je toliko važno. Ta zelena fascikla je nestala, nije u stanu više pronađena, znam da su ti bili neki dokumenti. Bila je u posedu nekih stvarnih informacija, nekog dokaznog materijala za nešto, taj materijal je nestao. Imala sam neki utisak kao da ona u stvari skuplja neku dokumentaciju, kao neki trag, neko svedočenje, to šta je ona videla stvarno, što nije nije hteo nigde da kaže i napiše, verovatno se do dana današnjeg ne zna“, kaže ona.
Imala je utisak, kaže, kao da „nije vreme za taj njen stil izveštavanja“.
„Kao da se priprema za neko buduće vreme, kada će to trebati da ugleda svetlost dana. Ja sam se uvek brinula i govorila, čak iskreno, i ovde gde ja živim, dobila sam par meseci pre nego što je ubijena, neko mi je ovde rekao ‘to je opasno, to što ona radi’, takvim rečima bukvalno, kao neko upozorenje. Dada nije htela da ja znam nešto, verovatno ne želeći da na neki način mene dovodi u neku opasnost“, kaže Vujasinović.
Ističe da, kao posmatrač, može da kaže da je „činjenica da je njoj bilo prećeno“.
„Zvali su je na telefon, jedan dan kad je došla kući, pitali je da li je našla pticu. Na kolima je tog jutra našla prepariranu pticu, pitali su je uveče ‘jesi našla pticu, tako ćemo mi tebe’. Tim rečima, to nisu bile neozbiljne pretnje, ona je nekako to, ona je verovala da to što ona javno kaže, da će nju to zaštititi. To što su svi znali, ali niko nije imao hrabrosti da kaže, nije ona novosti donosila, ali je prva koja se zainteresovala i krenula da istražuje pozadinu svega toga. To su njene kolege u redakciji znale, tada se pretnje novinarima nisu tako shvatale kao danas, nije bila ta atmosfera uopšte“, kaže.
Dodaje da je ona pričala to kolegama, ali nije išla u policiju da prijavi.
„Osim što je predala to preteće pismo, verovala je da je zaštićena time što je to njen posao, smatrala je da je to njen posao, profesija da tako radi, da je to štiti. Verovala je da ti ljudi kojima ona to priča i prenosi, da oni to žele da znaju i da je sama ta činjenica štiti od mogućnosti da joj neko naudi“, seća se njena sestra.
Opisala je i kakva je njena sestra bila.
„Bila je pre svega jedna obrazovana, pismena, mlada žena, završila je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bavila se književnošću, literaturom, mnogo je čitala, duboko je razmišljala. Po završenom fakultetu, nije ona celog života sanjala da bude novinar, shvatila je – šta je sad budućnost, ili da bude neka profesorka, nastavnica, što se nije videla u toj ulozi, ili da krene da se bavi novinarstvom. Tako je tu odluku donela. Prvi objavljeni tekst, još za vreme mislim studija, možda i srednje škole, ona je druga generacija usmerenog obrazovanja, napisala je kratak tekst za Politiku, za rubriku Među nama, citirala je našeg tatu. Upisala je taj smer u Dvanaestoj gimnaziji, bila je smer novinarstvo, u usmerenju gde nije bilo matematike, napisala je pismo čitalaca ‘izem ti školu bez matematike’, jer je to moj tata rekao, jer je bio građevinski inženjer“, kaže Aleksandra Vujasinović.
Privredni pregled je, kaže, bio njen prvi novinarski posao.
„Kada je počela da piše za Dugu, njeni prvi tekstovi su bili o konjima, onda su krenule prve čarke, neki mitinzi, onda posle toga je krenulo to, da kažem, krvoproliće, to nije tako izgledalo, niko nije mogao da zamisli, to je za nas sve bilo nezamislivo, rat je nezamisliv kada niste u ratu. Kada se vraćala, nije mogla da veruje koliko su ljudi nezainteresovani. Kad više nije mogla da ide u rat, kad je videla Sarajevo, okrenula se domaćoj sceni, tada su bili razni izbori, bila je tu zainteresovana za tu neku mladu demokratiju, volela je to, sa tog aspekta da posmatra, da razmišlja o raznim kandidatima i ljudima koji su se predstavljali u tom političkom životu“, kaže.
Dada je, seća se, bila profesionalac.
„Ona je 24h dnevno živela kao novinar, nije se završavalo njeno radno vreme kada završi tekst, stalno je bila u fazi čitanja, proučavanja, čak je i sama rekla, ne moraš da budeš neki detektiv, dovoljno je da pažljivo čitaš, možeš da dođeš do mnogih raznih zaključaka“, kaže ona.
Dodaje da misli da su se u to vreme mnogi učili tom zanatu, ratnom izveštavanju i istraživačkom novinarstvu.
„Mislila je da je to njen deo posla, nije vapila za nekim senzacionalnim vestima, samo je želela da kaže vidite ljudi to je tako bilo, to se tako desilo, da pita neko škakljivo pitanje…“, priča Aleksandra Vujasinović.
Šta reći iz današnje perspektive, upitala se.
„Meni se čini da se nije mnogo promenilo. I dalje ljudi uče kako da rade svoj posao kako treba, pogotovo u savremeno doba, gde se stvari dešavaju svaki dan, današnja vest je sutra već prastara vest. Ja sam razmišljala o tome, počela sam da se čudim, zašto su novinari problem? Novinar je neko ko istražuje nešto što misli da je zanimljivo za javni interes, ne mogu da shvatim zašto su zbog toga novinari proganjani, a ne oni koji rade nešto što ne treba, ne mogu to da razumem, zašto se ide na novinare, a ne na te o kojima novinari istražuju“, smatra ona.
Osvrnula se i na to što je smrt njene sestre prvo označena kao samoubistvo.
„Neki psiholozi će vam reći, neko će reći, pa bila je vesela, pa ako je neko veseo, to nije neko objašnjenje, da na osnovu toga može da se tumači bilo šta. Ja smatram da je to urađeno tako zato što je Dada bila žena, ženu ne možete je ubijete tek tako negde, doduše bilo je slučajeva na Malti i u Rusiji, međutim, ovo je bilo mnogo perfidnije, nije samo da ćete tu da ubijete čoveka, nego ćete da ga ocrnite. Kao prvo, Dada meni šalje po nekoj pošti, paketić, njeno pismo i neku kasetu koju mi je nasnimila, uzimam dva dana pre toga, tu piše ljubim te, jedva čekam moju bebicu. Ona pre svega nije uopšte imala razloga, bila je jako borbena, nije odustajala, moja mama je jednom rekla da Dada ne bi odustala, da se nekom tako nešto napakovalo, kao što su Dadi napakovali. Ući u tu priču – ubistvo, samoubistvo, nesrećan slučaj, to je zamka, to je zato trebalo tako da bude, da bismo mi o tome pričali“, kaže ona.
Suština je, smatra, da se radi o mladoj, hrabroj ženi.
„Nije odustajala, nije bila potkupljiva, nije htela da piše naručene tekstove. Sama istraga, način na koji je urađena, urađena je baš tako da mi danas pričamo o tome na ovaj način. Ona nije krila da je ta puška u stanu, iz te puške nikad nije pucano, čak je moj tata sumnjao da iz te puške nije pucano uopšte, čak ni te noći. On je posle toga, kada su se javili veštaci koji su hteli da urade veštačanje, on je čak mislio da je iz te puške pucano prvi put tada, kada su išli da probaju to eksperimentalno ispaljivanje, tada su zaključili da nije bio apsolutni prislon“, priča Vujasinović.
Istakla je da „ne bi komentarisala ono što treba da komentarišu ljudi koji su stručnjaci“.
„Zato postoji policija, forenzika, razne druge službe, ljudi koji uče u školi kako se to radi, a ja znam da je u jednoj knjizi iz forenzike prva rečenica – kada vidite telo i pored njega oružje, prva stvar koju ne smete da pomislite je da je reč o samoubistvu. U policijskom izveštaju prva stvar koja stoji je „u vezi samoubistva“, to su neverovatne stvari. Zato mi danas pričamo o tome na ovaj način“, kaže ona.
Citirala je svog oca koji je rekao „mi znamo šta se desilo“.
„Ali ne znam šta, jer ni meni nije pričao, rekao je to jednom. Moj tata je bio vrlo jedan realan čovek, samo je baratao činjenicama, vrlo je određen bio, da li će se to znati ili ne, mene više interesuje šta ćemo mi naučiti iz toga, jer ako nikad ništa ne naučimo, ako ne možemo da napredujemo, onda čemu sve to. Ja znam da Dadina smrt nije bila uzaludna, znam da postoje ljudi širom sveta koji joj se dive, znam da je do poslednjeg trenutka radila ono što je volela i živela na način na koji je smatrala da treba da živi, život dostojan čoveka za koji je ona smatrala da treba da bude. To je meni bitno, a sama rekonstrukcija, za nekoga ko zna svoj posao, to ne bi trebalo da bude mnogo komplikovano, ja mislim. Ja ne mogu, nisam neki detektiv ili supermen da mogu da nešto tu promenim“, kaže ona.
Ona je otvorila sajt o svojoj sestri.
„To je bila moja dužnost. To je ono što smatram da je Dadina zaostavština, jedan sadržaj za one koji žele to da znaju, koji imaju sposobnost te spoznaje, da razumeju suštinu njenog života. Ona je živela sa jednim integritetom, radila svoj posao sa integritetom, to je jako retko. Svi smo ponekad skloni da nekad napravimo neki kompromis, ja bih za nju rekla da nije bila sklona pravljenju kompromisa, jasno videla neke stvari i nije mogla da ćuti o tome“, kaže Aleksandra Vujasinović.
Tekst prenet sa portala N1.
Autorka: Ivana Momčilović Odobašić