Neka hvala

Piše: Uglješa Bokić

Nikada nisam voleo da pišem o sebi, jer u takvim situacijama najviše strada objektivnost.

Načelno smatram da je jedna od najtežih stvari – biti objektivan sam prema sebi. Čovek je po svojoj prirodi narcisoidan i voli sebe.

Elem, ovaj tekst, koji treba da govori o pritiscima i pretnjama sa kojima se susrećem tokom svoje kratke, ali veoma turbulentne novinarske karijere, voleo bih da posluži kao opšti primer u kakvoj atmosfereri novinari danas u Srbiji rade.

Najmanje što želim, i biću veoma razočaran, jeste da me on predstavi kao žrtvu. Ja se ne osećam kao žrtva, sebe smatram borcem. Žrtva mogu da postanem samo ukoliko me neko fizički ukloni, jer tada neću moći da se branim.

Međutim, u današnjim vremenima, žrtva je moja profesija i ukoliko mi novinari ne preuzmemo inicijativu, plašim se da će ovom profesijom nastaviti da se bave samo oni koji ne bi smeli sebe da nazivaju novinarima.

Nije nikakva tajna da sam pre novinarstva bio policajac i da sam u novinarstvo ušao jer smatram da kao novinar mogu ovom društvu više da doprinesem u borbi za istinu nego na svom bivšem poslu, što je sa društvenog aspekta tragično, iako ja lično uživam u svom sadašnjem poslu.

Moja bivša profesija i iskustvo koje sam tu stekao me je opredelila da pišem o kriminalu, korupciji, sprezi mafije sa državom, jer sam tome posredno svedočio radeći policijski posao.

Vrlo svesno sam ovu oblast novinarstva odabrao kao svoj delokrug rada i još svesniji bio rizika koji to nosi.

Institucije hvala vam - nema na čemu

Do sada sam imao dva napada na sebe koja sam prijavio institucijama.

Prvi sam doživeo nakon što sam za Cenzolovku pisao o hajci koja se povela protiv mojih kolega Željka Veljkovića i Vanje Đurić, kada su izneli kritike na račun neke devojčice sa Kosova koja peva nacionalističke pesme. Tada je ispod teksta u Cenzolovci, koji je bio potpisan mojim imenom a podeljen na Fejsbuku, sa jednog naloga upućena pretnja novinaru koji je pisao (ja) i čitavoj redakciji Cenzolovke.

Kako profil tog čoveka nije bio lažan, u dogovoru sa urednikom Cenzolovke Pericom Gunjićem, odlučili smo da ovo prijavimo.

Obavestili smo Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara koja je podnela prijavu Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal.

U tužilaštvu smo saslušani u roku od par dana. Od tada je prošlo skoro godinu dana, i niko nas za to vreme nije pozvao iz VTK kako bi nas obavestili o toku istrage.

Koliko je to „komplikovan“ predmet govori činjenica da sam ja sam, za dve nedelje, saznao i ko je taj čovek i gde živi, a živi u Novom Sadu odakle i ja dolazim.

Drugi, mnogo ozbiljniji i pravi fizički napad doživeo sam ove godine kada sam izveštavao na dan izbora 2. juna iz Novog Sada. Tada sam već bio novinar Danasa.

Izveštavao sam sa Novosadskog sajma, gde je otkriven tajni „kol centar“ SNS-a. Nakon što su članovi opozicije otkrili šta se dešava na Sajmu, ceo dan je situacija bila na ivici incidenta, da bi na kraju došlo do sukoba kandidata opozicije, koji su hteli da provale u prostoriju „kol centra“, i policije, koja ih je u tome sprečavala.

Čitav događaj je završen opštom bežanijom, uglavnom mladih ljudi, koji su se nalazili na Sajmu, a kojima je policija bukvalno napravila odstupnicu.

U čitavoj toj jurnjavi, pokušao sam da snimim sve to i da probam da anketiram te hrabre ljude koji su skrivali svoja lica. U jednom trenutku, na mene je naleteo jedan krupan momak koji je pokušao da mi otme telefon, a kako nije uspeo, zadao mi je snažan udarac šakom u grudi i izbio mi vazduh.

Opet sve isto, obavestio sam svog urednika, zatim Stalnu radnu grupu. Nakon toga otišao sam u Urgentni centar gde mi je konstatovano nagnječenje grudne kosti. U međuvremenu sam saznao da me je udario moj bivši kolega koji je radio u policiji, a sada je zadužen za organizovanje ovakvih i sličnih događaja kao na Sajmu. Sve sam to lepo ispričao dvojici „iskusnih policajaca“ i rekao da znam ko me je udario. Kao dokaz imao sam snimak koji sam uspeo da napravim za vreme napada.

Za razliku od VTK, OJT je bilo mnogo brže. Već uveče me je zvala tužiteljka, a ujutru sam dao izjavu u tužilaštvu. Prijava je odbačena, jer je neki medicinski „veštak“ utvrdio da moje povrede, koje su konstatovali lekari Urgentnog centra, nisu lake telesne povrede u „sudsko-medicinskom smislu“. Ja, a i mnogi pravnici kojima sam ovo ispričao i dan danas nismo saznali šta ovaj izraz zapravo znači.

Eto, toliko o institucionalnoj zaštiti novinara.

„Svakodnevica“

Što se tiče pritisaka i napada na mene zbog posla kojim se bavim, a koje nisam prijavio jer sam unapred znao da ne predstavljaju krivična dela, prvi se dogodio još u februaru ove godine kada sam kao dopisnik za Nova rs. pisao o tuči navijača Crvene zvezde i Partizana ispred Beogradske arene. Tada su mi razni hrabri „navijači“ slali svakakve uvrede u inboks i zvali me u Beograd da mi „objasne“ kako nisam u pravu.

Od kada sam počeo da se bavim novinarstvom, mnoge moje bivše kolege neće više da mi se jave kada me sretnu.

Kada sam izveštavao sa jednog manjeg protesta, jedan bivši kolega je kasnije bio „javno“ nariban pred 30 svojih kolega od šefa Odseka za javni red i mir Dejana Cvejanova, samo zbog toga što je na par minuta porazgovarao sa mnom. Zbog toga sam podneo prijavu protiv Cvejanova, ali naravno Odsek za zakonitost u radu PU Novi Sad me je obavestio da nema mesta njihovom postupanju. Od tada neke moje bivše kolege beže od mene k’o đavo od krsta kada me vide na nekom javnom skupu.

Ipak, najdraži „napad“ na mene je saopštenje Srpske pravoslavne crkve, nakon mog autorskog teksta u Danasu pod nazivom „SPC d.b.o. (društvo bez odgovornosti)“, gde sam reagovao na saopštenje vladike bačkog Irineja Bulovića, nakon velikog novosadskog protesta 5. novembra.

Zvanično saopštenje Eparhije bačke, naslovljeno „Od pendreka do tastature“, obiluje najprizemnijim uvredama, a tekst može da stane rame uz rame sa informerskim bljuvotinama kojima nas zasipaju svakodnevno. Akcenat je stavljen na to kako sam nepismen, a ja bih voleo da čitaoci ovog teksta pročitaju to saopštenje koje je oličenje pismenosti, nadahnuto najplemenitijim hrišćanskim vrednostima.

Da sam magnet za razne osobe čije mentalno zdravlje ne bi bilo loše proveriti govori i poslednji događaj, kada mi je žena, koja se nalazila u društvu „bakice“ koja je gađala ljude jajima na protestu „Bulevar krvavih tragova“, otela telefon jer sam se kao novinar usudio da je fotografišem na javnom mestu. Da nije bilo redara, razbila bi mi telefon. Ja bih zamolio sledeće napadače, kojih ne sumnjam da će biti, da je bolje da mi razbiju nos nego telefon. Em mi Šolak, Soroš i Rokfeler neće kupiti drugi, em u telefonu imam mnogo podataka koji su bitni za moj posao.

Bilo kako bilo istina je surova iako kroz ovaj tekst pokušavam da neke stvari humorom malo „razblažim“.

Baviti se profesionalno novinarstvom, u ovakvoj državi (ako se ovo gde živimo još uvek tako može zvati) težak je i nadasve opasan posao.

Ja zaista ne smatram da su ovi incidenti koje sam doživeo nešto alarmantno po mene lično, ali je indikator da trenutno ne postoje institucije koje mogu valjano da zaštite novinara i svako ko namerava da se bavi ovim poslom treba na to unapred da računa.

Moj stav prema institucijama ove zemlje je jasan. One jednostavno ne postoje, pa stoga ne vidim zašto bi se neko za pomoć obraćao nečemu što ne postoji.

Što se mene lično tiče, ja sam sa obraćanjem institucijama završio, jer smatram da ću sam sebe mnogo bolje da zaštitim. Nije mi drago zbog toga, ali drugo rešenje ne vidim.

Naravno, to ne znači da ovo savetujem drugim kolegama, možda će oni imati drugačije iskustvo.

Ono što ostaje sigurno je to da ću nastaviti da se bavim ovim poslom najbolje i najprofesionalnije što umem. Ovim dosadašnjim napadima nisam impresioniran i to me neće sprečiti da nastavim da se bavim novinarstvom. Neka svako radi svoje. Napadači neka nastave da me napadaju – odgovor će dobiti, institucije neka nastave da ne rade svoj posao, a ja ću da pišem, istražujem i ukazujem.

I još jedna stvar – iako institucije ove države ne rade svoj posao, u njima i te kako postoje časni i pošteni ljudi, ali instituciju ne čine pojedinci već sistem, a njega nema.

Do sledećeg pisanja. I novog napada...