Potrebno je samo da svako radi svoj posao kako treba

Objavljeno: 04.12.2024.

Isidora Kovačević (foto: privatna arhiva) Isidora Kovačević (foto: privatna arhiva)

Piše: Isidora Kovačević

Kada su me pre 10 godina pitali kako zamišljam svoju karijeru, govorila sam o tome da želim da izveštavam o kriznim situacijama iz ratnih područja, da prenosim istinu, istražujem i tražim pravdu. Nisam ni pretpostavljala da će krizne situacije da me sačekaju baš u mojoj zemlji i baš u mom rodnom gradu. Ali ne samo da su me dočekale krizne situacije, već sam morala da tražim pravdu i za sebe, a to je ono što je novinaru/ki najteže... Da postane vest, zato što samo radimo svoj posao. 

Pritisci i napadi, kako na mene, tako i na medije u kojima sam radila ili radim, traju od samog početka moje profesionalne karijere, a ono što je najteže priznati jeste da su postali normalnost u svakodnevnom obavljanju posla. Još za vreme izbora za članove Saveta mesne zajednice izveštavala sam o sumnjivim radnjama Srpske napredne stranke i njihovom uticaju na birače, zbog čega sam završila u pamfletima koji su tokom noći ostavljani po zgradama. Onda su krenuli drugi napadi i pritisci, od kreiranja lažnih dopisivanja, montiranja snimaka, tajnog snimanja mene dok obavljam svoj posao, deljenja mojih privatnih fotografija u kupaćem kostimu sa jezera ili mora i tako dalje. Sve je ukazivalo na to da je najbolji način da me ućutkaju tako što će deliti, uglavnom neistine, na društvenim mrežama o mojoj privatnosti, jer novinarstvo je izgleda jedina profesija u kojoj vi nemate pravo da imate privatnost nakon što završite svoju „smenu“. Na nagovor drugih, starijih i iskusnijih kolega, nikada nisam prijavila nijedan napad i nijednu pretnju. Mislila sam da ukoliko ignorišemo sve to oni će odustati, jer vide da nas ne dotiče njihova „prljava igra“ u kojoj vi postajete slobodna meta.

Ali sve se zapravo zakomplikovalo, prvo zato što nikad nisam prijavila, a zatim zato što nadležne institucije nisu radile svoj posao u cilju da mene kao novinarku zaštite. Desila se pandemija, a ja sam u vanredno stanje doputovala iz inostranstva zbog čega su novine „Podrinske“, za koje nisam ni pisala u tom preiodu, bile proglašene, od strane lažnih stranica koje podržavaju vlast, kontaminiranim, samo zato što sam ćerka vlasnika tog medija. Prijave su podnete za širenje panike u sred vanrednog stanja pre svega, ali do dana današnjeg niko nije procesuiran. A onda su došli izbori, bilo je deljenja neistina, ali bilo je i fizičkih napada na terenu. Još jedan od incidenata bez odgovora nadležnih. Onda je došlo do toga da istaknuti funkcioner vladajuće stranke u programu lokalne televizije izgovori da bi voleo da dođem kod njega u kabinet, da vidim koliko je poseban kako bih lepše pisala o njemu. Još jednom institucije ne reaguju. Zatim je došao i sukob građana i batinaša Srpske napredne stranke, kada se policija povukla, na mostu u Šapcu i počela sam da izveštavam javnost kako o onome što se dogodilo, tako i o imenima, prezimenima i funkcijama onih koji su tukli građane i građanke, nakon čega su se pojavile ilegalne poternice po celom gradu na kojima se nalazila i moja fotografija, a na kojima je pisalo „Traži se“ i „Obećana nagrada: miran san Šapčana“. Do toga ne bi ni došlo da su nadležni samo radili svoj posao, kako po pitanju incidenta na mostu, tako i po pitanju svih tužbi, pretnji i napada koji su se događali godinama unazad.

Zakazivanje institucija se najbolje vidi kroz primer ovih „poternica“. Prvo se ne zna kako je policija došla do osumnjičenog, danas osuđenog, zatim se ne zna zašto nikad nisu ispitani oni koji su pominjani na stranicama na društvenim mrežama kao počinioci, ne zna se i dalje ko su distributeri, koordinatori distributera, koja štamparija je štampala, a ni to ko su nalogodavci. A onda dolazimo i do toga da policija sedam meseci traži jedinog osumnjičenog za ovaj slučaj na kućnoj adresi, iako se on sve vreme nalazi u KPZ u Valjevu. Iako je postupak danas, posle tri godine, završen i osumnjičeni je posle godinu dana sudskog postupka prvostepeno osuđen na dve godine zatvora i godinu dana zabrane prilaska, sam ishod u ovom slučaju ni malo nije zadovoljavajući. Na sve to, na društvenim mrežama u trenucima kada su osvanule poternice, lažni profili ostavljaju komentare „niste vi za poternice, vi ste za vešala“, „ne treba vama čvornata motka, već metak“, a nadležni opet ne reaguju. Načelnik policijske uprave u Šapcu pojavljuje se na završnoj predizbornoj konferenciji SNS-a, komentarišem sve to za novine, a onda kreću nove pretnje samo zbog toga što sam pitala koga policija zapravo čuva.

Sve ovo govorim iz jednog prostog razloga, da objasnim koliko je nereagovanje nadležnih institucija – policije, tužilaštva, suda zapravo vetar u leđa da se targetiraju novinari i novinarke, posebno oni koji rade u lokalnim medijima i manjim sredinama. Sve je zapravo vrlo jednostavno: potrebno je SAMO da svako radi svoj posao. U takvoj situaciji mi danas ne bismo imali ovakve i u ovom broju novinare i novinarke kojima je bezbednost ugrožena, ali ne samo njima, već u strahu žive i njihove porodice i prijatelji.

Kada uđete u sistem u kom ste potpuno nezaštićeni zbog svog posla, menja se potpuno vaš život i izloženi ste tako da svaki izlazak na ulicu, čak i u rodnom gradu, postaje opasnost. Moj život je morao potpuno da se promeni, a ulice mog grada postale su mesto gde se ne osećam sigurno. Prijatelji i porodica morali su da prihvate drugačija pravila življenja, znali su u svakoj sekundi gde sam, mogli su da prate moje kretanje, a na telefonu je uvek upaljena opcija za uživo snimanje za slučaj da se nešto desi, naročito nakon poternica i toga što su batinaši s mosta često dolazili u slepu ulicu u kojoj živim, ili da čekaju da izađem ili samo da mi se jave i opsuju me. Desilo se i da izađem sa decom mog brata u park, da se oni klackaju a ja sedim na klupi ispred i da prođe stariji čovek i vrlo neprijatnim tonom, unoseći mi se u lice kaže samo „Lice s poternice“, zbog čega postane potpuno nebezbedno ne samo za mene, već i za malu decu da boravimo u parku u blizini zgrade. Sve to ostavljava velike posledice, ali strah je nešto što morate i ne smete da pokažete u isto vreme. Jer ako kažete da se plašite, oni su uradili svoj posao, a ako kažete da se ne plašite ili ne prijavite pretnju, oni će sledeći put „udariti“ na vas još jače. To balansiranje posebno iscrpljuje, a opet sve se svodi na jednu rečenicu: da su nadležni radili svoj posao danas ovoga ne bi bilo.

Nadležne institucije od policije do suda daju zeleno svetlo onima koji brane ljude na vlasti da mogu da vam naude, da ste slobodna meta i da za učinjeno nikada neće odgovarati. Kada pogledamo kako institucije reguju na napade na novinare i novinarke koji rade u službi vlasti, vidimo kako bi zapravo trebalo da se radi, ne samo u izolovanim slučajevima. Mediji podobni vlasti dobijaju zaštitu, napadači na novinare i novinarke se automatski pronalaze i procesuiraju, a onda vidimo da u ozbiljnijim napadima i kod ozbiljnih pretnji novinarima i novinarkama koji rade u medijima koji se trude da rade profesionalno i objektivno, pravda izostaje a zaštita ne postoji. Slučaj kao što su „poternice“ završen je presudom koja je mala pobeda, ali je velika bruka za rad policije koja nije uspela da pronađe počinioce, uprkos tome što je grad pokriven kamerama, što imaju mogućnost forenzičkog veštačenja i što su se pojavile informacije na društvenim mrežama koje su priložene.

Zdravlje izgubljeno u svim ovim godinama borbe za pravednost i profesionalan rad nam niko ne može nadoknaditi, vreme izgubljeno u strahu za sopstvenu bezbednost i bezbednost onih koji su nam bliski takođe je nenadoknadivo. A sve je tako jednostavno, potrebno je samo da svako radi svoj posao da kroz nešto slično niko nikad ne bi prolazio. To me možda i najviše boli, što znam da nema ko da me zaštiti ako se neko odluči da mu ne odgovara ono što napišem ili izgovorim. Ali i to što se podrazumeva da je, ako si izabrao da radiš profesionalno novinarski posao, potpuno normalno da budeš slobodna meta i da taj koji ti naudi neće imati nikakvu odgovornost. Takvo stanje u Srbiji zabrinjava, a posebno takav pogled na profesiju koja bi samo trebalo da bude korektivni faktor u ovom društvu.

 

 

Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije, Norveške i Balkanskog fonda za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda SAD. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorna Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i ta sadržina nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija, vlade Norveške, Nemačkog Maršalovog fonda i Balkanskog fonda za demokratiju.